Kamo dalje, rođače?

DOLAZE NEKI STRANCI I NEŠTO ULAŽU, ALI DOLAZE ZATO ŠTO SU MASNO PLAĆENI DA DOĐU, A PREMIJER REKLAMIRA SVOJU DRŽAVU KAO ZEMLJU KVALIFIKOVANE, A JEFTINE RADNE SNAGE. IMA LI JADNIJE REKLAME ZA JEDNU DRŽAVU I NJENU VLAST?

Dobri su ovi dugi praznici, odmori se čovek od svega, čak se i političari ređe oglašavaju. No, surova svakodnevnica brzo udari ponovo u lice, eto objave odmah posle svetog Stevana, i to iz daleke Indije. Hajde da se razume standardno hvaljenje milijardama dolara koji će da poteku iz Indije u Srbiju, to je deo večite predizborne kampanje. Navikli smo i na gluposti poput one da je Indijcima premijer rekao da je Beograd lepši od Dubrovnika, pa će sada njihovi turisti da pohrle u Srbiju umesto na obalu Hrvatske. No, šta to tera predsednika vlade da se iz takve daljine oglasi o unutrašnjim temama, zar nije mogao da sačeka da se vrati, kada ionako nije izgovorio ništa što do sada nismo čuli bezbroj puta?

Na primer, da radi marljivo, da oni koji dođu posle njega za 10 godina neće moći da okreče sve fabrike koje je otvorio „i neće kolima moći da obiđu sve puteve koje sam napravio" (dobro, ovo je malo drugačije, nije baš do sada pričao da je sam pravio puteve); da će "neki" pokušati da iskoriste predsedničke izbore ne da bi na njima pobedili, već da bi srušili Vladu Srbije i njene dobre rezultate i zemlju vratili u "kolotečinu prošlosti - vreme hiperinflacije i ogromnog deficita" (da, i ovo je novo, do sada se nije pominjla hiperinflacija, valjda zato što su tada na vlasti i pri vlasti bili svi sadašnji vlastodršci). I neće da ruše vlast samo na predsedničkim izborima, tu je i Savamala koja predstavlja „političku paradigmu za pritisak i uzimanje ogromnog novca spolja za rušenje Vlade Srbije, rušenje nezavisnosti Srbije".

A zašto bi „neki" da ruše vlast? Pa zato što im se „ne dopada da je Srbija snažna, ne žele da Srbija bude nezavisna, suverena zemlja", jer bi oni „da upravljaju kao u lutkarskom pozorištu kao što su uvek upravljali od 2000 godine pa naovamo i da rade šta hoće i zarađuju mnogo a Srbija bude sve siromašnija", a „Srbija postaje sve snažnija, ekonomski rast je nedvosmislen, deficit nikada niži, jača i vojno i moći će sebe da zaštiti za koju godinu za razliku od ranije". I ko je sve to finansirao? „Imam dokaze da je uloženo, u različite nevladine organizacije, različite medije, u mnoge druge poltičke i kvazi poltiičke strukture". Itd, itsl.

Ima jedna poučna pesma Džonija Štulića (a koja nije?) koja se zove „Ko to tamo peva". Posvećena je Titu, i nije baš primenljiva na sadašnje vladare, koliko god puteva pravili i klisura probijali. Na primer, teško da trenutnoj situaciji odgovara stih „čini mi se, rođače, da je standard pokvario ljude....", ali pitanje koje je lajt motiv pesme baš paše sadašnjem vremenu – kamo dalje, rođače? Doduše, i to pitanje se onda odnosilo na veliku, moćnu državu koja sa sadašnjom skučenom i jadnom Srbijom nema nikakve sličnosti, no hajde.

Moguće je svakog dana držati tirade sa istim sadržajem, busati se u prsa junačka, puvati, pljuvati protivnike, hvaliti se kako ti se ceo svet divi, mogu izbori i na svaka tri meseca, mogu da ućute svi protivnici i da se čuju samo panagerici dvorskih luda, ali to ne rešava problem.

Hvalio se nekad Tomislav Nikolić da će, čim naprednjaci dođu na vlast, u Srbiju ući 100 milijardi evra investicija; kada su svi počeli da se smeju, Vučić je popravljao Tomu, pa rekao 100 milijardi, ali za 10 godina. Prošlo je već pet od tih deset godina, sada se hvaljenje odnosi na svaki miliončić koji je ovde investiran, premijer samo što pešačke prelaze nije počeo da otvara, kao ovi njegovi. Jeste, dolaze neki stranci i nešto ulažu, ali dolaze zato što su masno plaćeni da dođu, a premijer reklamira svoju državu kao zemlju kvalifikovane, a jeftine radne snage. Ima li jadnije reklame za jednu državu i njenu vlast?

Bolji život je došao, ali samo za one pri vlasti, za sve ostale neće doći ni ove, ni sledećih godina, kao što nije došao ni 2012, 2013, 2014. i inih godina, kada je obećavan. Taj život postoji samo u premijerovim pričama, a sve se prazne priče jednom neminovno završe. Većina ljudi se ovde boji za budućnost, utučena je zbog sadašnjosti. Idu još jedni mučni izbori, ali kamo dalje, rođače?



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: