Marko i Miša

Šta se to, pobogu, događa sa mlađanim Markom Đurićem, koji pet dana nije mogao da se seti da li kod njega radi Miša Vacić? Je li to uticaj Vulina? I zašto onda Mladen Obradović ne bi mogao da se zaposli u Kancelariji za ljudska i manjinska prava

Radi li nekadašnji lider ekstremno desničarske organizacije „1389“ Miša Vacić u Kancelariji za Kosovo i Metohiju? Na ovo pitanje prethodnih dana verovatno ni sam Miša Vacić nije znao odgovor, bar ako je pratio zbunjujuće i potpuno kontradiktorne izjave prvog čoveka te institucije Marka Đurića. 

Znamo da je Đurić poslovično zbunjen, ali ovo je zaista previše čak i za njega. On je, naime, pred kraj prošle godine, 23. decembra, izjavio kako su u pitanju izmišljotine i klevete koje mu neki, eto, podmeću dok on naporno radi, a svega pet dana kasnije Đurić ipak potvrđuje da Vacić radi u Kancelariji za KiM, ali da nije baš njegov lični savetnik. Kao da je i bitno. Čovek ne može a da se ne zapita šta se to, pobogu, događa sa mlađanim Đurićem? Da nije u pitanju nekakva vulinizacija ličnosti? Da li čovek Marko ima drugačije mišljenje od Marka direktora Kancelarije za KiM?

Ili je jednostavno shvatio da je baš besmisleno i dalje lagati nakon što su mediji objavili, crno na belo, vizitkartu dotičnog službenika? Jer, iako bi se od Vacića svašta moglo očekivati, teško da bi mu baš palo na pamet da ide okolo i lažno se predstavlja i to sa sve vizitkartom.

„Ćao, mačko, šta ima? Ja sam iz Kancelarije za KiM, evo ti vizitka, javi se da idemo u neko zezanje.“
A kako je uopšte sve počelo? Pa, bile su dovoljne dve stvari: hvalisavost i internet. U prevodu, Miša Vacić nije mogao da izdrži da se ne pohvali vaskolikoj javnosti, a to je učinio tako što je na internetu objavio fotografije sa svog radnog mesta. 

Tako se siroti Đurić našao u neobranom grožđu, možda još i većem nego onomad kada je čekao premijera Aleksandra Vučića da, dok je govorio o njemu na konferenciji za medije, završi onu beskrajno dugu pauzu od devet sekundi.

No, sada kad je mleko proliveno, ne treba za njim plakati, naročito ako je obogaćeno aflatoksinom. Pi-ar kriza dođe i prođe, ali opasnost da političar nešto zabrlja ostaje. Zato evo nekih saveta za ubuduće.

Prvo, ne zapošljavajte u važnim državnim organima ljude koji su osuđivani zbog pozivanja na nasilje. 

Drugo, ako baš morate da ljude koji su osuđivani zbog pozivanja na nasilje zaposlite u važnim državnim organima, onda ih upozorite da ne pričaju o tome na sva usta. 

Treće, nemojte lagati da ih niste zaposlili, već priznajte grešku i preuzmite odgovornost.

I četvrto, da biste izbegli drugu i treću stavku, možda je ipak najbolje da se držite samo prve.

Osim ako praksa iz Kancelarije za KiM ne postane uobičajena kadrovska politika državnih organa. U tom slučaju treba razmisliti o potencijalnim kadrovima za druga ministarstva i institucije, a na osnovu njihovih stručnih predispozicija.

Tako bi, recimo, Mladen Obradović mogao da pripomogne u Kancelariji za ljudska i manjinska prava, što da ne? 

Šteta je da on i njemu slični potencijali ostanu neostvareni i neiskorišćeni. To bi, uostalom, bila i sjajna poruka mladima koji sve masovnije odlaze iz Srbije. Ovde bukvalno svako može da dođe do visoke funkcije. Zašto bi tek tako odbacili priliku koja ne postoji nigde u belom svetu?


Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-ahttp://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=106942

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: