Na našoj strani


Govor na skupu u Hali sportova Novi Beograd u nedelju 19. februara 2017.

Poštovani prijatelji, zemljaci, građani i sugrađani, gosti i domaćini, ljudi iz cele naše Srbije, moji školski drugovi i drugarice!

Okupila nas je misao koja izbija iz celog našeg bića, iz stomaka, iz srca, iz uma – dosta poniženja! Srbija može i mora bolje. Srbija ne sme da bude bratija, naša država nije družina, institucije nisu krpe. Mi smo sposobni, normalni, pristojni ljudi, a ne podanici.

Okupila nas je ljubav prema Srbiji i ljudima, ne mržnja. Pogledajte nas, pogledajte sebe – mi smo već pobedili.

Srbija podjednako pripada svima nama. Penzionerima, lekarima, zanatlijama, vojnicima, nezaposlenima, inženjerima, dizajnerima, Erama i Lalama, zvezdašima i partizanovcima… Srbija pripada Srbima, ali i Romima, Albancima, Mađarima, Bošnjacima, Hrvatima – svima koji u njoj žive, koji je vole!

Ono što nas spaja je neuporedivo jače od naših razlika. Spaja nas ono što nećemo, ono što hoćemo, ono što znamo i ono što možemo.

Šta nećemo? Dosta je bilo ponižavanja, razočarenja, uvreda zdravog razuma, Beograda na vodi i Srbije na hlebu i vodi, lažnih diploma i „vazduplohova“, provokacija i ratnog huškanja, lažnog evropejstva, tajnih ugovora, tabloida i državnih udara, pretnji i laži.

Ovo nije i ne sme da bude zemlja fantomki i straha.

Ovo ne sme da bude zemlja u kojoj se kod lekara ide s kovertom, a ne sa zdravstvenom knjižicom, ni u kojoj se plaća reket umesto poreza.

Ovo ne sme da bude zemlja u kojoj radnike vlast ne zapošljava, već iznajmljuje kao robu, onu najjeftiniju.

Ovo ne sme da bude zemlja u kojoj seljake teraju sa zemlje, a mlade iz zemlje, domovina u kojoj se domovi plene, zemlja u kojoj nema srednje klase, gde nam prete ratom oni koji ga sami prizivaju, jer drugo ne znaju.

Ovo ne sme da bude zemlja kriminala, okršaja na ulicama, u kojoj se ljudima pljačkaju kuće, dok policija čuva moćnike.

Sve više je ljudi koji ne mogu da plaćaju kredite i račune, koji nemaju kad da budu s decom jer što više rade sve manje imaju, čije se porodice raspadaju zbog besparice.

Ne zaslužujemo da dobijemo otkaz godinu dana pred penziju, kad nas niko neće, i nemamo gde.

Nećemo da nam predavanja drže ratni zločinci, ni da krijemo da smo časni ratni veterani, dok nas se stide oni koji su nas „hrabro“ iz svojih fotelja slali u rat, kako reče Teofil: “dobrovoljni davaoci tuđe krvi”!

Kažu: “neprijatno im je koliko im dobro ide”. Treba da ih je sramota, da imaju sramote, kako im “dobro” ide!

Znamo šta nećemo, znamo i šta hoćemo. Nećemo vanredne konferencije za štampu, hoćemo institucije i našu državu!

Hoćemo da u društvu zavladaju osnovne ljudske i civilizacijske vrednosti – solidarnost, čestitost, humanost, istina, pristojnost, znanje, kultura, sportski duh…

Želimo da se smejemo, da volimo, da stvaramo.

Želimo da se zapošljavamo i da zapošljavamo, da radimo i da zaradimo; da bezbedno hodamo ulicom i šaljemo decu u škole, da verujemo ili ne verujemo, da hvalimo i kritikujemo, da budemo ravnopravni, slobodni da biramo i zaštićeni od mržnje i nasilja.

Hoćemo da ne budemo krivi bez suda, ni bogati bez truda. Hoćemo da budemo informisani, a ne „informerisani“. Hoćemo da sud sudi po pravdi, a ne po diktatu!

Želimo jedinstvo različitosti, a ne jednoumlje.

Želimo da budemo svoji na svome, da niko nema svu i apsolutnu vlast.

Želimo da deci možemo da kažemo da će im biti bolje ako ostanu u Srbiji!

Želimo da, kao u vremenu Getea i Vuka Karadžića, Evropa želi da bude u Srbiji, a ne samo Srbija u Evropi! Nigde mi ne idemo odavde!

Znamo šta nećemo i šta hoćemo, znamo i kako da to što hoćemo postignemo:

Pogledajte nas – ništa nam ne fali. Pravnik sam, ovde ima boljih znalaca zakona. Znam da zasviram, ali ne kao Vlado. Bavio sam se sportom, ali ovde su asovi; bio sam pravi vojnik, ali ovde ima generala. Bio sam državni službenik ali nikada nisam pomislio da sam država. Služio sam je časno i pošteno, upoznao sam je iznutra i spolja. Zato sistem ne rušim, greške sistema umem da popravim, a snagu institucija da usmerim – gde treba da pomognem, kad krene nizbrdo da zakočim, kad stane da pokrenem.

U normalnim vremenima ni po čemu se ne ističem; kada je teško, ustajem, neću se uplašiti, još manje ustuknuti.

Ne treba mi šajkača na glavi da bih bio Srbin. Ne trebaju mi saveti Tonija Blera da bih bio Evropljanin. Dedina šajkača mi stoji u srcu, a evropske vrednosti u glavi. I verujte, odlično idu zajedno.

Moj pokojni deda, Bogdan Todorić iz malog sela Gunjaci pored Pecke, da nije bilo ratova ne bi stigao dalje od Osečine, da vidi svet; bio je veći Evropljanin od ovih zloslutnika koji idu u Brisel, pričaju kako spavaju na podu kancelarija, obećavaju i šta im se ne traži, a onda dolaze ovde da izigravaju silu i moć.

Ne želim da vas lažem. Neću vam obećati da ću vas ja zaposliti, niti da ću vas lečiti, hraniti, da ću vam povećavati plate i smanjivati vam stomake – nekima to treba, prvo meni. Svima nam treba nešto drugo. Poslodavci treba da zapošljavaju, zdravstvo da leči, poljoprivreda i stočarstvo da nas hrane, turizam da nam ugađa, prosveta da nas uči. A svima njima treba država.

Nije ovo pitanje da li ću ja biti predsednik. Ovo je pitanje da li će bilo ko od vas moći da radi svoj posao, a da se ne klanja.

Treba nam država s jasnim pravilima koja važe za sve podjednako, danju i noću, juče, danas i sutra, u svakom gradu i svakom selu, bez obzira o kome se radi.

Treba nam država čiji službenici rade i odgovaraju pred zakonom, a ne pred sudom partije. Treba nam parlament koji donosi pravične zakone, a ne divi se nikom “fizički i mentalno”. Treba nam država s predsednikom koji ne uzmiče i koji ne ćuti dok ne dođu po njega.

Kada država bude obezbedila fer pravila igre, pobeđivaće najbolji. To je jedino što nam treba – fer pravila igre. Danas je dno na vrhu. Treba nam država.

Pitaju me za predsednički program. Slušate predsednički program – nije ovo pitanje socijaldemokratije, levice, desnice, konzervativizma… ovo je pitanje elementarnih, normalnih, ljudskih pravila.

Vratićemo ih u Srbiju, počevši od vrha, od institucije predsednika Republike. Vraćaćemo instituciju po instituciju svojoj suštini. Bez straha. Bez kompromisa.

Prestaćemo i da praštamo. Ljudi danas gube posao, porodicu, slobodu, gazi im se dostojanstvo, ruši ugled, otimaju penzije, ruši imovina, gase poslovi, kradu glasovi!

Pričamo šapatom dok se kriminalci grohotom smeju iz državnih kabineta, od policije traže da zataškava zločine, vojsku ponižavaju. Prodaju nas istoku i zapadu, ko im više ponudi.

Moraće da odgovaraju za ovu nepravdu.

Platili su ih, al’ tek će da ih koštaju lažne diplome. Koštaće ih puno srušeni kvart Beograda, vezivani ljudi, ono što zovu „tri barake“ u Savamali! Koštaće ih krađa penzija, štetni ugovori, ostavljanje na cedilu radnika invalida rada, koštaće ih vređanje sindikata, „analiza rizika“ u Policiji, uhođenje novinara, koštaće ih životi iz helikoptera i iz poplava.

Kako smeju da spominju helikoptere i avione?! Gledao sam danas taj spot – čovek nam preti da ako ne bude i predsednik i predsednik Vlade i ministar i prvi potpredsednik vlade i ton majstor… da će avioni da padaju s neba!

Kada vratimo otetu državu, videćete da zaista niko nije jači od nje. Ovo sada nije država, ovo je privatna firma radikalske porodice Topalović – Vojislava, Tomislava i Aleksandra. Svađaju se oko plena. Dalje neće moći!

Ozdravićemo Srbiju! Ozdravićemo naše društvo! To je moguće. Prvo, izađimo na izbore i glasajmo! Pokrenimo voljene, prijatelje, porodicu, rođake – kako je Nikola Kojo napisao na tviteru, koje neko nikako da dobije telefonom: „izvedimo na izbore i nepokretnu baku… glasajmo – o nama se radi”. Dragi tviteraši, naša budućnost je u našim rukama, ne dozvolite da propadne kroz prste između dva klika.

Kada postanem predsednik, a majka me je večeras zvala i rekla: “Nemoj, Saša, to da pričaš, kaži fino: ‘ako postanem predsednik’”; ako i kada postanem predsednik, vratiću dostojanstvo čoveku i smisao institucijama.

Obećavam da ću biti ona Arhimedova tačka oslonca koja se ne izmiče. Obećavam da Srbija neće biti zemlja ropskog rada. Obećavam da nećete imati više prava nego oni koji nisu glasali za mene.

Reći ću nešto zbog čega bi me davno s Pravnog fakulteta proterali, rekli bi mi: “šta pričaš to, studentu dragi?” – obećavam da će Ustav da važi.

Pravna sigurnost, socijalna pravda, evropske vrednosti, građanska demokratija, tržišna privreda, nezavisne institucije, slobodni mediji, nezavisnost sudstva, pokrajinska autonomija i lokalna samouprava, državno jedinstvo Republike Srbije.

Čitao sam vam Ustav Srbije.

Treba nam oslonac, treba nam za nešto da se uhvatimo. Izašli smo iz starog sistema vrednosti, koji nije bio savršen, ali je bio sistem. Danas lutamo. Moramo se uhvatiti za nešto zajedno. To su ove vrednosti. Predsednik po Ustavu izražava državno jedinstvo; šta je državno jedinstvo ako ne ovo što sam nabrojao?

Svi se u tome nalazimo, zato su tu večeras i levičari, desničari, socijaldemokrate i liberali, i oni koji ne vole stranke i oni koji su odrasli u strankama. Ovo je državno jedinstvo.

Obećavam da ćemo važne odluke donositi kao država, a ne kao družina. Da ćemo odluke o budućnosti nacije donositi kao Srbija, a ne kao brat i ja. Obećavam da će me savetovati ljudi s pravom diplomom. Obećavam da ćete znati pravila. Obećavam da nećete morati da me donirate da biste pobedili na tenderu. Obećavam vam da nikom neću nešto drugo obećati. Obećavam, prvo ljudima koji stoje iza mene, a suštinski su ispred, pa onda i svima vama, da me se nećete stideti!

Na kraju, ili na početku, s osećanjem časti, zahvalnosti i odgovornosti – vaš sam kandidat za predsednika Srbije.

Kad god je naša zemlja bila u opasnosti, obični ljudi poput mene i vas su je štitili i spasavali. Oni koji su pobedili u Cerskoj bitci, pobediće i danas. Za Srbiju, za ljude!

Oni koje čekamo smo mi!


Govor na skupu u Hali sportova Novi Beograd u nedelju 19. februara 2017.
Peščanik.net, 21.02.2017.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: