Poraz sa ukusom pobede

Izvesni Cile nemačkom magazinu poručuje: „Vučić želi dobro svojoj zemlji, gospodine Špigl“! Tako je onomad jedan član Predsedništva SFRJ zavapio: „Zaustavite Rojters“. U Srbiji, očito, ima još onih koji misle da je to moguće

Nekad je poraz veći od pobede. NIN jeste izgubio na sudu od građanina Nebojše Stefanovića, ali se nekako zbog toga niko u redakciji ne oseća poraženim. Naprotiv. Ovo je tek početak borbe, koja će trajati mnogo duže od suđenja pred Višim sudom po osnovu privatne tužbe Nebojše iz Beograda. Kao što smo i najavili, žalbu Apelacionom sudu prosledili smo u zakonskom roku, na Badnji dan, 6. januara i čekamo dalji rasplet.

Za ono što se u međuvremenu izdešavalo, redakcija NIN-a duguje veliku zahvalnost. Pre svih ministru policije što nas je tužio i tako ponovo u prvi plan vratio interesovanje za rušenje u Savamali. Veliko hvala i sudiji Slobodanu Keranoviću za obrazloženje presude, kojom su mnogi pravnici bili više iznenađeni od tuženih i osuđenih. Hvala kolegama i medijskim udruženjima, koji su principijelno stali u odbranu slobode govora i prava na kritiku. Najveće hvala, ipak, dugujemo čitaocima, koji su nas podržali tako što su na kiosku kupili prošli broj ili sklopili ugovor na godišnju pretplatu za NIN. Samo da nas zbog toga sudija Keranović dodatno ne kazni.

Naslovna strana ovog broja, u kojem profesor Raša Karapandža objašnjava zašto je doktorat Siniše Malog, ipak, plagijat, najbolji je dokaz da nas (nepravosnažna) presuda nije pokolebala i da greše svi koji su možda mislili da su novčane kazne i sudski sporovi način da se ućutkaju preostali slobodni mediji u Srbiji. NIN će 26. januara napuniti 82 godine i niko iz sadašnje redakcije nema pravo da se kocka sa decenijama sticanom reputacijom. Još važnije je da to nikome i ne pada na pamet. Zato ćemo se, kao što sam i u prošlom broju obećao, još ćerati. 

U međuvremenu život teče dalje. I dokazuje kako smo stvarno čudni ljudi. Eto, samo što je država rešila da se reši nepotrebne imovine i smanji troškove, neki je optužuju da opet nešto radi građanima „iza leđa“. Pa, zar oglas nije objavljen na sajtu Republičke direkcije za imovinu i to baš uoči Nove godine? A ima li bolji trenutak za prodaju od Nove godine i Božića, kada svi misle samo o pretprazničnim kupovinama? Ide li uz pečeno prase, sve sa jabukom u ustima, išta bolje od nove „gajbe“? I nisu li, za razliku od premijera, mnogi neradnici spojili praznike, pa su desetak dana mogli do mile volje da razgledaju ponuđene nekretnine. 

Neka zakerala optužuju Vladu i da krši Ustav, jer svi kupci nemaju baš ista prava. „Autsajderi“ bi, uz nekretninu, pride dobili i podstanare, bar dok im ne istekne dogovoreni rok za zakup, pa bi na useljenje morali da čekaju i do 2026. Ali, šta bi bilo da je rok za useljenje dan kada će Srbija biti primljena u EU? „Insajderi“, među kojima ima i kumova, funkcionera i ljudi bliskih i sadašnjoj i bivšim vlastima, u startu imaju nedostižnu prednost. Ako kupe nekretninu, em neće dobiti podstanare, em ne moraju da se sele. 

Meni se nekako čini da kupovina stana uz podstanara na poklon može da utiče i na cenu. Jeste li spremni da platite istu cenu za nekretninu u koju možete da se uselite odmah, ili ako na to morate da čekate još osam godina? Ako ništa drugo, dok čekate useljenje u svoj stan, morate da živite u tuđem. Ako je mesečna stanarina 500 evra, za osam godina to je ukupno 48.000 evra. A za te pare stan može odmah da se kupi i useli. 

Ni zbog drugih stvari srpskom premijeru neki nikako ne daju mira. Dok se on spremao za put u Indiju, nemački Špigl je u onlajn izdanju ocenio da je Aleksandar Vučić „paradni primer autoritarnog i populističkog lidera u regionu koji sve više skreće sa puta demokratije“. Ako mu je za utehu, ništa bolje nije prošao ni Milo Đukanović, doskorašnji premijer Crne Gore, za koga Špigl tvrdi da zemlju vodi „kao privatnu firmu, zajedno sa porodičnom i ortačkom klikom“. 

Druga razlika je što Đukanović očito nema takve simpatizere kao Vučić. Jedan od njih, izvesni Cile, preko društvenih mreža poručio je Špiglu: „Vučić je neko ko želi dobro svojoj zemlji, gospodine Špigl“! Alal vera, Cile. Ovo me je podsetilo i na već zaboravljenu anegdotu kada je onomad, nezadovoljan izveštavanjem Rojtersa, jedan od tadašnjih članova Predsedništva SFRJ zavapio: „Pa, zaustavite tog Rojtersa“. U Srbiji, očito, ima još onih koji misle da je to moguće. Ali, nije.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: