Povratnik iz špajza

POMPEZNO REAKTIVIRANJE DEŽURNIH DENUNCIJANATA IZ DEVEDESETIH NAJTAČNIJE GOVORI O PRAVOJ NARAVI SADAŠNJEG PORETKA

Jedan od mojih omiljenih prizora iz vremena mitskih "građanskih šetnji" iz druge polovine devedesetih, sve sa lupanjem u šerpe i ostalom skalamerijom, odigrao se jedne večeri tokom redovne ophodnje tzv. medijskom trasom. Prolazilo se pored zgrade Politike, masa je zviždala i hukala neke neodređene pogrde, samo je jedna decentna gospođa, s optužujuće uzdignutim kažiprstom, sveudilj ponavljala, pogledajući negde nagore put redakcije dnevnog lista: "Koziću, stidi se! Koziću, stidi se!". Ljudi oko nje su je gledali malo čudno, neki su kanda mislili da je građanka, d’izvinete, jurodiva ili flipnula, jer većina nije ni znala ko li je, jbt, taj "Kozić" i čega tačno treba da se stidi. Naime, u ono blaženo vreme pre omasovljenja interneta morali ste neposredno da uložite svoj novac da biste čitali nešto što inače radije ne biste čitali, a to je malo ko radio... Što će reći da je glavnina mase pred Politikom u ličnom (pre)poznavanju lika i dela mrskih dušmana iz te zgrade dobacivala do Hadži-Struje, a dalje ni makac...

Ovu zgodu često prepričavamo u krugu mojih starih prijatelja, što i nije neobično, jer je narečena gospođa majka jednog od nas. A za njenu tadašnju fiksaciju na tog nekog Kozića lično preuzimam odgovornost jerbo sam je uredno snabdevao nedeljnom "Politikom", te bi ona uz kafu bistrila Kozićevu treš kolumnistiku, sve kršeći prste i ibreteći se: "Gospode Bože, pa kako ovog čoveka nije sramota da ovako podlo i bezobrazno laže!? Pa, kako ovaj ljudima sme da pogleda u oči?" Bilo je to ono danas gotovo romantično izgledajuće vreme kada još nismo znali za "post-istinu"; mada su nam oni koje su likovi poput Kozića medijski opsluživali i te kako zavodili post od istine.

Nešto kasnije, Kozić je avanzovao u manje-više prvog čoveka "Politike", i tako je ostalo sve dok ga nije najurulo onog Petog oktobra, kada je podvio rep i nestao u pravcu celog sveta. Uz dva-tri potonja dosta traljava i neuspešna pokušaja javnog vaskrsavanja kroz nekakve novinolike proizvode, a koji su promptno propadali jer nisu ličili baš ni na šta – možda čak ni na samog Kozića. Što se mučene "Politike" tiče, od nestanka Kozića najviše se ovajdio onaj neodoljivo šarmantni Ace Apostolovski, jer je na izvestan način nadoknadio taj strašan gubitak: Kozić vam je, naime, nešto kao Apostolovski s bojevim punjenjem ili, ako vam je draže, Apostolovski je bezopasni(ji) Kozić, kao školska puška sa zalivenom cevi, mnogo prikladniji za "postoktobarska" vremena. Neka mi se ne zameri na nezlobivoj zoološkoj prispodobi: kao oblici novin(ar)skog života pripadaju naizgled istoj sorti gmizavaca, ali je samo jedan zaista otrovan.

Dobro, ali zašto i otkud sad o tom Koziću? Evo se delija na velika vrata povratio na mesto zl... mislim, u "Politiku": prvo ga je raskošno intervjuisalo, a onda počelo da mu objavljuje kolumnu svakog ponedeonika. Čudna mi čuda, ima "Politika" razne kolumniste, ali Kozić nije tek još jedan od njih, nego neka vrsta frontmena ili specijalca, pa mu je i rubrika izmeštena iz geta rubrike "Pogledi" i plasirana na jednu od "nosećih" strana lista. "Politika" nikome drugome ne daje takav luksuzan tretman, što će reći da je Kozić Goran sada (to jest – iznova) čovek koji nam preko nje izražajno, svojim rečima saopštava nešto veće i važnije od samog sebe.

Nemam, da se razumemo, načelan prigovor na sam Kozićev povratak u javnost: Kozić Goran je slobodan građanin, znate, ono, kao Veselin Šljivančanin, osim što G. K. iz nekog razloga prethodno nije osuđivan. Enivej, da se narečeni novo-stari kolumnista "Politike" pojavi na nekoj tribini SNS-a, čak ni klinci iz Inicijative mladih ne bi protestovali, pa makar i samo zato što ne bi imali pojma ko je taj čika. U čemu ionako načelno ne bi bili u krivu, pošto čika po sebi i nije niko niti ništa; indikativan je, dakle, samo kao simptom. Odnosno, indikativno je kako je pompezno plasiran na stranicama Kad Kažem Novina. To je čak indikativnije od onoga što Kozić piše. A šta piše? Pa ništa, nastavlja čovek otprilike tamo gde je stao 4. oktobra 2000: zli Žuti, zli "soroševci" i Novi svetski poredak, zli Jankovići, zlo "Vreme" (bilo bi uvredljivo ostati nespomenut u takvom društvu!), i zla Vesna Pešić, "jedina žena na svetu koja je postala ambasador zato što nije znala čemu služi šerpa pa je zbog toga iz besa lupala po njoj". Manitua mi, tako piše.

Reaktivacija ovakvih likova iz najmračnijih zakutaka Miloševićevog i Šešeljevog špajza, njihovo ubacivanje u vatru kao dežurnih denuncijanata sa simbolički najistaknutijih predikaonica unutar javnog medijskog sistema, iznova podvlači istinsku narav Poretka, a ona je baš ona ista i onakva kakvu smo poznavali tokom prvog ciklusa Kozićeve, hm, slave. Naprosto, normalnim vremenima (kamoli "Vremenima"), normalnim vlastima i politikama (pa ni "Politikama") usluge kozićevskog tipa nisu potrebne; i da im ih neko ponudi, odbili bi ih s gađenjem. Ne zato što su nužno šampioni demokratije i visokih medijskih standarda, nego zato što znaju da dno postoji, i ne žele da grebu po njemu. I zato što se nečega ipak stide. I "Politika" je, u svim svojim postkozićevskim inkarnacijama, i svim nedostacima uprkos, bila takva: umela je i da se suzdrži i da se postidi. To što sada opet ne ume, nije propust i nepažnja, nego sistem i namera. Zato i taj Kozić iznova pristaje "Politici" kao budali šamar: ne zato što je "ponovo prorežimska", nego zato što je ponovo trećerazredna.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: