Rascep

Kako se to zgodno namestilo. Vrh SNS-a odlučio je da predsednika stranke kandiduje za predsednika republike, a samo par sati kasnije njihov kandidat imao je kao predsednik vlade intervju na nacionalnom javnom servisu i čvrsto obećao da neće ići u kampanju do pred same izbore, nego će nastaviti vredno da radi posao koji mnogo voli: dakle, sve dok ne bude izabran za predsednika republike i dalje će biti isključivo predsednik vlade. Eto, tako se pogodilo. Jer, predsednik vlade ipak nije isto što i zaštitnik građana, na primer. Pošto je dao ostavku na mesto ombudsmana i rekao da će se kandidovati za predsednika republike, Sašu Jankovića niko nije pozvao da na nacionalnom javnom servisu ispriča šta misli o stanju u zemlji, pohvali se dosadašnjim radom, i naruži – kako je to uradio predsednik vlade – protivkandidate u izbornoj utakmici. Istina je, međutim, i da Saša Janković ili Vuk Jeremić nisu isto što i Aleksandar Vučić. Prva dvojica ostavljaju utisak celovitih – ne mogu da smislim bolju reč od celovitosti – osoba; dok potonji ostavlja utisak višestruke – ili podeljene – ličnosti.

Bilo bi zanimljivo pitati sada novinarku nacionalnog javnog servisa sa kim je u stvari sinoć razgovarala i koliko je gostiju imala u studiju. Jer, bili su tamo i predsednik SNS-a, i predsednik vlade, i kandidat za predsednika republike, i drugar Tomin i Siniše Malog. (To sa Malim ispalo je posebno komplikovano, jer predsednik vlade je rekao da je Malog sreo samo dva puta, a onda je Vučić priznao da je svom drugu Siniši otvoreno rekao da deca treba da budu sa majkom. Naravno, moguće je i da mu je to rekao prilikom jednog od dva susreta predsednika vlade sa Malim. Nije lako to sad rasplesti.) Od predsednika vlade smo čuli da Vučić mnogo voli svoj posao; od predsednika SNS-a saznali smo da je predsednik vlade teška srca pristao da bude kandidat; a kandidat je obećao da neće ići u kampanju kako ne bi smetao predsedniku vlade. Bilo je i neslaganja među njima: najčešće bi kandidat upadao u reč predsedniku vlade i Vučiću kako bi objasnio da je zemlja ugrožena, da se tajkuni i stranci preko domaćih izdajnika spremaju da uzmu vlast i da će se on – dakle, kao kandidat, a ne, recimo, kao predsednik vlade – boriti da to spreči.

U toj rascepljenosti, kandidat, predsednik vlade i predsednik SNS-a nisu sami. Slično stoje stvari i sa njihovom strankom. Predsedništvo SNS-a izdalo je saopštenje u kome stoji: „Predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić obavezuje se da u najboljoj veri nastavi razgovore sa današnjim predsednikom Republike Tomislavom Nikolićem, i pokuša da obezbedi puno državno jedinstvo svih odgovornih faktora u Republici Srbiji, u nameri da se Srbija odbrani od snaga prošlosti i obezbedi njen dalji napredak“. Kakve veze razgovori predsednika jedne stranke i „današnjeg“ predsednika republike mogu imati sa „punim“ državnim jedinstvom, izuzev ako se „puno državno jedinstvo“ ne poistovećuje sa jedinstvom u stranci? Pri tom, „današnji“ predsednik republike, barem zvanično, od 2012. nije član te stranke, pa se sve još više komplikuje. Jer, ispada, da stranka sebe vidi kao državu, a predsednika republike kao svog, još jednog, predsednika, a sa dva predsednika teško je čuvati jedinstvo u stranci, pogotovo ako prete „snage prošlosti“.

Ukratko, predsednik vlade ušao je sinoć u predsedničku kampanju smušen i nepripremljen. Što je i razumljivo: ko bi se snašao u toliko uloga. Evo, dakle, šta smo od njega sinoć čuli: „današnji“ predsednik republike odlično radi svoj posao; „današnji“ predsednik vlade takođe odlično radi svoj posao; kao kandidat, „današnji“ predsednik republike verovatno bi ponovo pobedio na izborima; da ostane na svom mestu, „današnji“ predsednik vlade i nadalje bi vodio Srbiju jednako odlično kao i do sada; ali, „današnji“ predsednik vlade mora da se žrtvuje i kandiduje se za predsednika republike i tako iz izborne utakmice skloni potencijalno najboljeg kandidata, to jest „današnjeg“ predsednika republike. Ispada tako da je predsedništvo SNS-a zaključilo da je za Srbiju najbolje da ostane i bez odličnog predsednika vlade i bez odličnog predsednika republike. Jer, nema drugog načina da se zemlja spasi od „snaga prošlosti“. Nema trunke pameti u ovakvom obrazloženju.

Jednu poruku, predsednik vlade kao kandidat ipak je jasno i bez uvijanja preneo. Njegovu pobedu na izborima i on i njegova stranka vide kao jedini način da se spasi Srbija, a za spas Srbije – i to smo čuli sinoć – oni su spremni na sve. Ali, pošto je njima „Srbija“ u stvari njihova stranka, to više nije izborna poruka, nego je – izborna pretnja.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: