Teška opozicija

Iako nije oduvek bilo unosno, iako je u davna vremena moglo biti i opasno po život i zdravlje, opozicionarstvo - nazovimo ga tako u nedostatku boljeg izraza - oduvek je bilo jedan od najpopularnijih srpskih zanata.

“Taj ti je teška opozicija”, tako se svojevremeno po srpskim palankama govorilo za osobe koje su bile označene - i samooznačene - kao ljuti protivnici političkog sistema socijalističkog samoupravljanja.

Kao što napred rekoh, događalo se da poneki provincijski opozicionar bude najuren sa posla, pa čak i da zaglavi u mardelj, ali su glavni prestonički opozicionari - poznati i pod imenom disidenti - živote provodili u relativnom miru i veselju. Nije da ih Udba nije držala na oku, ali Udba je na oku držala praktično svakoga, a tu je praksu, izgleda, nastavila i u političkom sistemu parlamentarne demokratije, za koju su se drevni disidenti onoliko borili. Bilo je tu i situacija dostojnih Joneskovih kalambura, poput one kada je zlosretni opozicionar iz neke bosanske kasabe kažnjen zatvorom zato što je ČITAO neku knjigu Dobrice Ćosića.

Mlađe čitaoce, koji ne pamte “vunena vremena”, sigurno će interesovati šta su opozicionari radili i kako su opoziciono delovali. Eh, kako? Sve se uglavnom svodilo na čitanje legalno štampanih i svuda dostupnih knjiga gorepomenutog Dobrice Ćosića, isto tako legalnih i dostupnih kompleta časopisa Praxis, na kafanska ogovaranja druga Tita, partijske vrhuške i sanjarenja o slobodi govora i štampe.

Sve u svemu, da ne dužim, da se krajem osamdesetih komunisti nisu međusobno pokarabasili i sami sebi - ali i mnogim drugim - došli glave i dan-danas bismo mi samoupravljali, nosili Štafetu mladosti i “sa optimizmom gledali na budućnost naše zemlje” .

Pisac ovim hoće da kaže da je uticaj drevne “demokratske” opozicije na urušavanje socijalizma i posledično ustoličenje parlamentarne demokratije bio ravan Pengovim mudima, a da ta tvrdnja nije nikakvo preterivanje, dovoljno će biti da bacite ovlašan pogled na žalosno stanje naše - evo novog termina u političkoj filozofiji - autoritarne parlamentarne demokratije.

Već sam ovde u više navrata pisao da se glavni razlog neuspeha naše demokratske opozicije krije u tome što je ona u suštini autoritarna isto koliko i autoritarna vlast, uz ogradu da ipak ima izvesnih pomaka i da ovu ili onu autoritarnu vlasti sami biramo, umesto da nam ih biraju Tito i partija. Pokazalo se da je bio vizionar onaj anonimni aparatčik koji je skovao parolu - I posle Tita Tito - samo što sada umesto jednog imamo najmanje dvadesetak wonna be Tita, koji Titu nisu ni do kolena, a nemaju ni zrno mudrosti koja se stiče isključivo u moskovskom hotelu Lux.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: