Čas istorije

Pročitah u prošlonedeljnoj kolumni Nikole Samaradžića - koju inače pažljivo pratim - da je moja malenkost pre dvadeset godina u društvu "akademika, pisaca i umetnika", Ćosića, Kusturice, Miće Popovića i patrijarha Pavla dala "iznuđenu" podršku višemesečnim protestima studenata i građana, koji su izbili zbog nepristajanja Slobodana Miloševića da prizna rezultate izbora na kojima je opozicija osvojila vlast u onoliko gradova koliko ih je posle meteorskog uspona SNS-a izgubila.

Nije da mi je nešto naročito stalo do prvoboračkog" statusa, tim pre što su te godine pekićevskim rečeno odavno pojeli skakavci, ali Samardžićeva tvrdnja naprosto ne odgovara činjeničnosti. Ne samo da moja "podrška" (ružne li reči) nije bila iznuđena, nego sam tokom sva tri meseca, u društvu pokojnog Vladana Batića obilazio srbijanske varoši i palanke i arlaukao po protestnim mitinzima, što mi nije nimalo teško padalo, jer se na kraju tunela videlo svetlo, a znaci skorog odlaska Miloševića u ropotarnicu istorije bili su sve vidljiviji.

Ali još su se se tada pokazala neka kukavičja jaja, neki mućkovi - hajde da ne upotrebim smrdljiviju reč - u gnezdu srpske opozicije kada je šef tobože opozicione partije, DSS, čiji smo bili - Vladan potpredsednika, ja član Glavnog odbora - Vojislav Koštunica na nekakvoj ponoćnoj kozačkoj skupštini najurio iz stranke, što smo mi tek sutradan saznali iz novina.

A zbog čega smo isterani? Zbog učešća na protestima protiv lopovskog i nasilničkog režima! Da naglasim: nije me to najurivanje nimalo pogodilo - brzo uvidevši DSS-ovu zaumnost, još brže sam se pasivizirao - ali sam tom zgodom naučio jednu bitnu lekciju: da postoje razne "opozicije", pa i takve koje režimu zameraju samo to što one nisu na njegovom mestu i to što nije dovoljno velikosrpski, slavski i građanski.

Ako je neko poznavao Koštunicu, onda je to bio njegov antipod, Zoran Đinđić, koji je uprkos sopstvenim predviđanjima da će rečeni praviti pizdarije i uprkos upozorenjima još upućenijih u DSS-ovsku mistiku, dokonao da se Slobodan Milošević ne može drugačije skinuti sa vlasti do li kandidaturom Voje Koštinice koji je bio prihvatljiv i nacionalnom i građanskom delu Srbije.

E, sad da vas pitam. Šta mislite da li bih danas, posle dvadeset godina - ako bi Vučić nekim čudom izgubio izbore, pa odbio da se povuče sa vlasti - išao po Srbiji i arlaukao po mitinizima. Iskreno rečeno - jok. A zašto? Zato što više ne vidim svetlo na kraju tunela - sve ga je, nažalost, manje i u ostatku sveta - i što čvrsto verujem da bi dibidus sluđena i dezorijentisana opozicija koja kandiduje čak pet kandidata - čuh da se, da bi cirkus bio kompletan, pretendentima pridužio i Beli Preletačević - sve i da nekim čudom pobedi, možda bila verbalno podnošljivija i pristojnija, ali da ne bi bila u stanju da uradi pravu stvar, kao što je već jednom propustila da je uradi.


Svetislav Basara
Kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: