Dve istorije

Gledam listu prezidencijalnih kandidata i vidim Srbiju u malom.

Aleksandar Vučić je, recimo, prirodni izbor onih pedesetak procenata populacije - listom oportunista i prevrtljivaca - kojoj je prirodni izbor svako ko je (i dok je) na vlasti, svejedno da li je to kralj, komunistički diktator ili demokratski predsednik.

Nemojte imati dilemu - istih tih pedeset posto, uključujući takozvane javne ličnosti sa spiska podrške Vučiću, pokloniće svoj glas i potpis Belom Preletačeviću, samo ako mu istorija pruži šansu, a kakva nam je istorija, nije isključeno da mu je i pruži. A kakva nam je istorija, to je - a ne izbori, oni su samo poslužili kao mamac - tema naše današnje kolumne.

Nemački filozof Šeling prvi je napravio razliku između istorije kao toka stvarnih događaja i istorije kao ljudskog viđenja i tumačenja tih događaja i naglasio da se zbog manjkavosti ljudske percepcije te dve istorije nikada ne poklapaju, ali da je za dobrobit istorije i života jednog naroda poželjno da razlika između istorijski stvarnog i percipiranog bude što je moguće manja.

U onomađašnjoj kritici kritičnog docenta, Kovića, napisah da takozvani obični ljudi nisu u obavezi - a ni u mogućnosti - da istorijske događaje posmatraju u njihovoj složenosti i međupovezanosti, ali da bi istoričari od struke u toj obavezi trebali da budu - kao što u većem delu Evrope i jesu - za razliku od srpskih istoričara koji su - uz časne izuzetke - glavni proizvođači istoricističke ideološke magle, koja predstavlja idealno tlo za svakovrsne opskurantske politike.

Zacelo u Nemačkoj i danas postoji popriličan broj dilbera koji gorljivo tvrde da je Drezden postradao u zločinačkom bombardovanju, da su saveznici divljački podelili Berlin i Nemačku, da su ruski vojnici silovali nemačke žene i devojke, što je sve nesporno, ali što nemački istoričari - za razliku od srpskih kolega - stavljaju u celinu slike na kojoj se lepo vidi da tih zala nikada ne bi bilo da u Nemačkoj nije bilo nacizma, za koji su se Nemci većinski opredelili.

E, nama, Srbima, upravo nedostaje uvid u celinu istorijske slike, a i onaj fragment istorijskog pamćenja koji je dostupan poprilično se razlikuje od onog što se u stvarnosti dogodilo. To možda ide naruku nacionalnoj taštini i lošim politikama, ali sprečava svaki napredak i sve dok ne budemo znali - iako u stvari znamo, samo se pravimo ludi - gde smo tačno bili i šta smo tačno radili, nećemo - tvrd vam stojim - znati ni gde smo i šta radimo i tu ič ne vrede naricanja nad tiranijom i zloćom ovog ili onog političara. Koliko god ih onih pedeset odsto smenjivalo i koliko god izvikivalo nove, ništa se neće promeniti dok se ne napiše stvarna istorija Srbije.


Svetislav Basara
Kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: