Imovinske karte

Nema ovde kraja beskonačnom ponavljanju otužnih farsi. Pa je tako - kako demokratski red i nalaže - pre neki dan srpskom narodu i senatu podastrta imovinska karta prezidencijalnih kandidata iz koje smo doznali da su pretendenti na predsedavanje Srbiji ako ne baš sirci tužni bez iđe ičega, a ono ljudi vrlo skromnih primanja.

Ako je verovati imovinskoj karti - a nije - kao najimućniji među njima pokazao se Vojo Šešelj, koji sa poslaničkom platom i penzijom (za šta?) ima mesečna primanja od sto četrdeset sedam hiljada dinara - što je otprilike suma koju mesečno inkasira baba-sera u malo boljoj minhenskoj birtiji - a kao najsiromašniji - maltene kao socijalni slučaj - pozicionirao se Beli Preletačević sa odborničkom platom od tri hiljade RSD.

Većina ih - saglasno imovinskoj karti - životari u stanovima i kućama koje su stekli tako što su im roditelji bajagi nešto prodali, pa im poklonili pare da se skuće, ili tako što su podigli kredite od više stotina hiljada evra - ko li im ih odobri - a oni koji imaju vozačke dozvole, voze desetak i više godina stare automobile niže srednje klase.

Sve u svemu kao da ih je, božemeprosti, pravio onaj devetnaestovekovni radikalski prota koji se ovekovečio izjavom da mi Srbi nismo gramzivo Izrailjevo pleme i da nama pare naprosto ne trebaju. Pare, međutim, stanovi, kuće, limuzine, avioni i kamioni i nisu tema naše današnje kolumne, naša tema je pseudomitologija siromaštva koja još uvek uvek ima odlično prođu, uprkos tome što smo se za poslednjih trideset godina nagledali ha-ha dilbera koji su za nekoliko godina bavljenja politikom od golaća postali bogataši, a ipak uspeli da - bar za potrebe imovinske karte - ostanu puki siromasi.

Sve je to deo ovdašnjeg sistema iluzija, igra zasenjivanja prostote - u koju ni najveći zanesenjaci i prostaci odavno ne veruju, ali na koju redovno nasedaju. Ta bedna i otrcana igra ima i svoju potuljenu stranu jer, pazite, ako mesečna primanja predsednika, premijera i ministara jedva da premašaju protivvrednost sume od hiljadu evra, to je jasna poruka sirotinji raji da treba da bude zadovoljna ako namakne dvestotinak.

Iz svega gorerečenog proizilazi da je društvo u kome je siromaštvo - bilo ono stvarno ili fiktivno - vrlina osuđeno na večito siromaštvo i da su predizborna obećanja o prosperitetu koji nas čeka tu, iza ćoška, samo li budemo glasali za nekog od političkih siromaha, najobičnije mlaćenje prazne slame. Budite sigurni da niko na ovdašnjoj političkoj sceni neće prstom mrdnuti da promeni stanje stvari, jer kada bi se to stanje promenilo nabolje, devedeset devet odsto političara ne bi imalo drugog izbora nego da budu baba-sere. I to ne u Minhenu nego u lokalima Ugostiteljskog preduzeća "Varoš kapija".


Svetislav Basara
Kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: