Istraga 4

Kultura se često meša sa kulturnom produkcijom, pa se iz činjenice da se u nekom narodu javljaju dobri pisci, slikari i filmadžije, izvlači pogrešan zaključak da je to narod visoke kulture, što uopšte nije slučaj, kao što to nije slučaj u nas Srba.

Kultura - primetio je to još Slobodan Jovanović, mada prekasno - nije usavršavanje institucija, kultura je moralno obrazovanje i kultivisanje svakog pojedinca, kontrola nad strastima iz koje proizilaze unutrašnja ravnoteža i mir, a iz te ravnoteže i tog mira - politike koje se ne preuznose u periodima uspeha, niti se smućuju i posrću kada stvari krenu po zlu. Setite se samo poplave iz 2014 - tokom koje umalo nije došlo do kolapsa države - pa će vam neke stvari biti jasne.

U Srbiji je od početka - ni zbog kakvog prokletstva, a još manje po nekoj istorijskoj neumitnosti - sve to postavljeno naglavačke, pa su umesto širenja obrazovanja i kulture, srpske političke elite udarnički radile na proširenju teritorije i s tim širenjem povezane histerije koja je - delimično uspevajući u svojim naumima - permanentno razarala društveni i politički život i u korenu gušila svaki boljitak i napredak. Tako se radilo u vazalnoj kneževini, tako u kraljevini, tako u kraljevskoj i socijalističkoj Jugoslaviji, a tako se nastavilo raditi i u demokratskoj republici.

U svim tim nazovidržavama političke elite su smatrale (i smatraju) da se basnoslovni problemi Srbije mogu rešiti jednim potezom, kvantitativnom "sabornošću" i "nacionalnim jedinstvom", zaboravljajući pritom da su idolatrija voždova i kolektivizam najplodnije tle za seme svih razdora - sebičnost i lične interese, o čemu nas poučavaju - to jest džaba kreče - onaj promućurni žandar i patriotske, postsecesionističke muljavine na Kosovu.

Drugačije nije moglo ni biti u jednoj sredini u kojoj je čisto spoljašnji identitet - srpstvo, pravoslavstvo, gusle, šajkača i gunj - dva veka potiskivao i gušio lične identitete (iako ne i lične interese), a nije mudrost izvući zaključak da skup osoba bez identiteta ne može izgraditi nikakav stvarni zajednički identitet - niti bilo šta drugo trajno - pa to pokušava nadoknaditi promenama spoljašnjeg identiteta, posrtanjem iz ekstrema u ekstrem, od samodržavlja, svetosavlja, preko marksizma i radničkog samoupravljanja, do parlamentarne demokratije u kojoj, kao ni u prethodnim uređenjima, ne vladaju razum i zakoni - pa čak, kako se površno smatra, ni tirjani ni Udba, nego kolektivno nesvesno, stihija determinizma i prohtevi guzica. 


Svetislav Basara
Kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: