Kako je snimljen izborni spot Ajkula u biblioteci

– Predsedniče, imamo ideju…

– Otpušteni ste.

– Ali…

– U prošlom se nisam pojavio, pretprošli je zabranjen, sa sva tri se ljudi sprdaju… Od sad ja sam smišljam ideje…

– Predsedniče, uz dužno poštovanje, to je posao za koji se ljudi školuju.

– Ima fakultet za snimanje izbornih spotova?

– Nema, ima više fakulteta. Zato spot radi ekipa, a ne jedan čovek…

– Šta hoćete da kažete? Da jedan čovek može da vodi Srbiju, ali ne može da snimi jedan spot?

– A šta vi hoćete da kažete, da čovek koji može da vodi Srbiju, može sve?

– Kako to razgovarate sa mnom!

– Pa otpustili ste nas, sad možemo.

– Nisam, ali otpustiću vas ako ponovite. Kakvu ste ideju imali?

– Da operišete sami sebe.

– Kako?

– Pa na početku ležite na operacionom stolu, i kažete Samo Srbija može da izleči samu sebe. Onda sebi date narkozu, i onda sebe operišete.

– Šta sebi operišem?

– Mozak.

– Šta fali mom mozgu?

– Pa ne fali vam ništa, ali morate nešto da operišete.

– Ali zašto baš mozak.

– Zato što je to najteža operacija.

– Kako čovek može sam sebi da operiše mozak?

– Pa gledate na ekranu šta radite. I kad se završi, na ekranu se pojavi slogan za bržu, jaču i bolju Srbiju.

– Moram da razmislim. Sad imam drugu ideju. Dolazim ja u biblioteku. Bibliotekarka…

– Vi je glumite?

– Zašto ja?

– Pa rekli ste da ćete sve sami…

– Nisam mislio bukvalno. Glumi je žena. Treba da bude niska, da se bolje vidi koliko sam ja visok.

– I kad joj govorite da vas kamera snima odozdo, iz perspektive vaših glasača.

– Na to nisam mislio, ali sviđa mi se. Tu sam ženu zamislio da izgleda kao Jorgovanka, ali da ne liči na nju… Zove se Nada.

– Odlično! Nada je u biblioteci. Odlična poruka.

– Ja uđem i kažem: “Gospođo Nado…” Ona se okrene, i prepozna me. Kaže: “Mali Alek!!” Ispadne joj knjiga od iznenađenja.

– Znači, to je bibliotekarka u biblioteci u koju ste vi išli kad ste bili mali.

– Nisam ja nikad bio mali. To je mataforično. Ona je niska, ja visok, a ona mene zove mali. Razumete. Ona je negativac.

– Nada je nagativac. Razumemo.

– Ja pređem preko te njene uvrede i pitam: “Kako ste, gospođo Nado?” A ona mi odgovori, onako ironično: “Ja dobro, a vidim da i tebi dobro ide.” Ja i to stočki podnesem, kažem “Izvolite”, i dam joj knjigu.

– Koju knjigu?

– To i ona pita, samo drugim rečima: “A šta je to?” Ja odgovorim: “Vođa. Obećao sam da ću da vratim knjigu i, evo, držim svoju reč.” Ovo “držim svoju reč”, to kažem u kameru. A ona nastavi da provocira, ironično: “Vidim da ti je trebalo vremena.”

– Knjigu ste uzeli na reč? Niste potpisali revers?

– Kakav revers?

– Pa u biblioteci kad uzmete knjigu, potpišete se na karticu koja je u knjizi. Jeste li bili član biblioteke?

– Pomešali ste me sa Radovanom Trećim.

– Izvinite. Ali ta replika visi.

– Koja replika, i kako to mislite visi.

– U našem žargonu, kažemo da nešto visi ako nije dobro povezano. Vaša replika “držim svoju reč” visi, jer deca u bibliotekama ne daju reč da će vratiti knjige, nego potpisuju reverse.

– Ja nisam. U mene su svi uvek imali poverenja i ja sam sve dobijao na reč.

– I kad ste bili mali?

– Ja nisam nikad bio mali.

– I čokolade ste kupovali na reč?

– Kad ja nisam bio mali nije bilo čokolade.

– A sličice, klikere…

– Nije me to zanimalo. Ja sam samo čitao knjige. Kad bih pročitao sve knjige u jednoj biblioteci, prelazio bih u drugu. Pročitao sam više biblioteka nego moji vršnjaci knjiga. Oduvek sam se spremao da budem predsednik Srbije.

– Kakve veze ima čitanje knjiga s predsednikom Srbije?

– Nikakve, ako se zovete Toma Medvedev.

– A zašto baš Vođa?

– Zbog naslova.

– Da, ali u priči se opisuje slepac koji celi narod odvede u surduk.

– To znamo vi i ja, ali Tomini glasači ne znaju.

– Možda vam neće biti dovoljni samo oni. Bolje da uzmete nešto što svi znaju… Šta mislite o ovim stihovima:

Песмо моја, закити се цветом,
Песмо моја замириши светом;
Још сва срца охладнила нису, –
Познаће те, песмо, по мирису!

– To je Zdravko Čolić?

– Ne, Zmaj, Đulići.

– Šalio sam se. Odakle vi to znate?

– Studirali smo književnost.

– I sad radite izborne spotove?

– Pa nema boljeg fakulteta za taj posao od književnosti.

– Dobro, mogu Đulići.

– Ali onda treba da promenim ime, nije gospođa Nada, nego gospođa Ruža? Zmajeva se žena zvala Ruža, tur. đul, zato se knjiga zove Đulići.

– Ne može. Ruža zvuči previše jorgovanski. Gde smo stali? Nada meni kaže: “Vidim da ti je trebalo vremena”, da vratim knjigu, a ja njoj odgovorim: “Da, u međuvremenu sam bio i pomalo zauzet”.

– Da, bili ste u Sarajevu. Kakvi su vam utisci?

– Pa izgradilo se, ali nije kao Pale. Odgovorim ja njoj: “Da, u međuvremenu sam bio i pomalo zauzet”, a ona meni na to, onako bezobrazno, arogantno, baš kao ovi svi što me kritikuju: “Primetila sam, Aleksandre. Ali oprosti, moram nešto da te pitam. Kao premijer radiš svoj posao odlično. Ali šta ti sada treba da se kandiduješ za predsednika?” A ja njoj odgovorim: “Uvek držim svoju reč. Pre tri godine svima sam obećao da ću sačuvati Srbiju od finansijske propasti i usmeriti zemlju na pravi put. Dobar posao smo napravili. Članovi starog DOS-a samo hoće da unište sve što smo postigli u prethodne tri godine. Neću im dozvoliti da to urade.” I onda ide ono BRŽE, JAČE, BOLJE, AV.

– Onda ona vas pita kako to možete da sprečite kao predsednik, a ne možete kao premijer?

– Ne, ona ništa ne kaže, samo žmirka. A ja kažem: “Doviđenja, gospođo Nado.” I krenem da izađem, a ona za mnom: “Šta misliš kuda si krenuo.” A ja njoj: “Kući, naravno.” A ona meni: “Slušaj, Aleksandre. Održao si reč, ali kasniš 35 godina. Idi u ćošak.”

– Premijera koji radi svoj posao odlično, u ćošak??

– Da. A ja nju pitam: “Deca vas i dalje zovu Ajkula?” Ona kaže: “Da”. A ja kažem: “Tako sam i mislio.”

– I?

– Ništa, to je kraj spota.

– Tako što ste vi bibliotekarki rekli da je ajkula?

– Da.

– A zašto ajkula?

– Kako zašto? Pa zato što je sejala strah.

– Ali u spotu vi sejete strah. Vi plašite ljude da će DOS sve uništiti.

– Neće, ako mene ljudi izaberu. Neću dozvoliti.

– A ako vas ne izaberu?

– I onda neću dozvoliti, jer ja uvek držim reč.

– Pa što ste se kandidovali, ako je svejedno hoće li vas izabrati ili neće?

– Kome je svejedno?

– Vama. Kakve veze imaju izbori s tim da vi uvek držite reč.

– Meni nije svejedno. Bolje ću držati reč kao predsednik nego kao premijer.

– Kako reč može da se drži bolje i gore?

– Lepo, možete da je održite odmah, a možete za 35 godina. Šta kažete za spot?

– Ne znamo… Glavna poruka je da vi uvek držite reč, a onda na kraju izvređate ženu ni krivu ni dužnu da je ajkula.

– Kako ni krivu ni dužnu, kad me šalje u ćošak.

– Pa dobro ste prošli, svako drugi bi vas poslao kod psihijatra.


Nenad Veličković
Peščanik.net, 20.03.2017.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: