Pedeset nijansi bele

Ako se prisetimo samo dva čoveka koji su zlom „zadužili“ čovečanstvo, Hitlera i Staljina, lako se mogu uočiti njihove zajedničke osobine: obojica su u politiku ulazili dugo i sporo, kao vlaga. Nisu imali ni istinskog autoriteta, ni integriteta. Svetili su se svima koji ih nisu podržali i prepoznali. Vlast su gradili tvrdoglavo, ne političkim rešenjima nego ljudima koje bi ubedili, korumpirali, ucenili. Njihova snaga počivala je na strahu kako najbližih saradnika, tako i čitave zajednice. Oni nisu imali talenta, ili bilo kakvih sposobnosti, osim dovitljivosti da prigrabe partijski potencijal kao materijal građenja piramide sile i moći, koju su poistovetili sa sopstvenom superiornošću. Njihov posao je bio stalna regrutacija novih članova, onih koji im veruju, i kažnjavanja onih koji im ne veruju. Vlast su održavali neprekidnim ispostavljanjem novih problema, i konstantnim hipnotisanjem masa. Najveći problem sa takvom vladavinom je što ona, kada joj jednom dođe kraj, za sobom – osim leševa – ostavlja potpuno razoreno društvo. Potrebne su decenije za oporavak i rekonstrukciju.

Nakon petog oktobra 2000. godine, pojavilo se svetlo na kraju tunela. Činilo se da počinje proces ozdravljenja srpskog društva, i da perjanice propasti Srbije – Miloševićevi socijalisti i Šešeljevi radikali – odlaze na đubrište istorije. Malo ko je tada slutio da je moguće da Srbija ponovo oboli od iste bolesti. S obzirom na to da posle petog oktobra nije sprovedena lustracija, bolest se samo pritajila, i čekala svoj trenutak. A kada je osam godina nakon oktobarskih promena Virus SRS mutirao u Virus SNS, mnogi su poverovali da cepanje radikala, sa Šešeljem u Hagu, uvodi Srbiju u red normalnih zemalja u kojima se remetilački faktor drži na deset odsto.

Nažalost, umesto nepokolebljivog zaleta u obnavljanje nedvosmislenih civilnih vrednosti, usledilo je staračko bauljanje i neznalačko opipavanje terena, krenule su pogubne kohabitacije, i time prebrisani osnovni etički parametri, bez kojih se definitivno više nije znalo šta je desno a šta levo, šta dobro a šta loše. Dno se opet uspentralo na vrh. Mada, kako stvari stoje, ono kao da nije ni silazilo. Samo se beše primirilo. Nedovršeni ljudi nastavili su da grade nedovršenu državu.

Aveti devedesetih u punom sastavu, ojačane petokolonaškim otpadom demokratskih stranaka, ponovo su došle na vlast zahvaljujući i katastrofalnoj zabludi belih listića. Jer, beli listići nakon izbora nisu ostali beli. Postali su jedna od nebrojenih nijansi ljudske gluposti. Zalud danas javno pokajanje nekih zagovornika tog političkog samoubistva. Kako je naivno bilo verovanje da se belim listićima kažnjavaju demokrate, i da ni naprednjaci na vlasti ne mogu biti gori. Vreme je ubrzo pokazalo da dno nema dna.

Radikalski mutant zastrašen je izborima. Najviše demonizuje i vređa baš onog predsedničkog kandidata kojeg se najviše plaši. Najavljuje kristalnu noć po uzoru na svoje idole iz 1938. godine. Umesto sinagoga, naći će se već nešto da se zapali, i da onda premijer-predsednik zavede vanredno stanje.

Njihovi mediji već su otkrili navodni plan opozicije da izazove nerede na dan izbora. Osvanula je reč RAT na naslovnici metastaze srpskog novinarstva. Uvek sam se pitao ko su te kreature čija se egzistencija zasniva na fabrikovanju laži, blaćenju čestitih ljudi, na širenju straha među građanima? Od kakve su strukture? Kako spavaju? Da li imaju decu, prijatelje, komšije, rođake? Šta im kažu kada se sretnu? Ono o čemu sigurno ne brinu jeste egzistencija. Za moralne nakaze uvek će biti posla u zemlji koja je postala sigurna kuća za lopove i kriminalce. I zato ne čudi da se iz belog sveta vraćaju oni koji su opljačkali građane Srbije. Juče Bogoljub Karić, sutra Mira Marković. Ovde su od sada, ipak, najsigurniji.

Pod naprednjacima Srbija u svakom pogledu sve više nazaduje.

I zato, izađimo na izbore dok još imamo mogućnosti da biramo. Ukoliko izaberemo pastira umesto predsednika, svi naredni izbori biće 1. aprila.


Dragan Velikić
Tekst za nedeljnik NIN

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: