Punoletstvo

Možda je najbolje početi izokola, jer je tema gnusna zloupotreba dečjih života. Ponekom tinejdžeru biće možda poznata referenca na Hronike Šanare Terryija Brooksa: prošle godine MTV je počeo da emituje istoimenu seriju napravljenu prema predlošku ovih Brooksovih romana. Nema razloga da prepričavamo događaje prikazane u ovom nizu dela iz žanra epske fantastike. Recimo samo da se druga knjiga iz serijala, koja je okosnica i serije MTV-a, završava smrću jedne devojčice. Devojčica umire da bi njena zajednica i dalje živela. Motiv dobrovoljne (herojske) smrti iz koje se rađa novi život karakterističan je ne samo za žanr epske fantastike nego i za jedan konkretan pogled na svet (sa kojim je epska fantastika čvrsto spregnuta) – antimodernistički konzervativizam. Evo nekoliko karakteristika tog svetonazora: progres je u stvari pad i udaljavanje od prvobitne idealne zajednice; u idealnoj zajednici svako imao određeno mesto i ulogu (bez obzira na lične preference); demokratske ustanove poput, recimo, parlamenta parališu zajednicu i slabe njenu odbrambenu moć; članovi zajednice nisu jednaki, oni se razvrstavaju u staleže duž stroge hijerarhijske lestvice; na čelu zajednice nalazi se vladar apsolutne moći, ali i sa obavezom da brine o zajednici i štiti je; svaki član zajednice svoje interese i želje mora podrediti interesu zajednice o kome ne odlučuje; promena ugrožava opstanak zajednice (stoga je najbolje da zauvek sve ostane isto); u idealnom smislu, napredak je za zajednicu zapravo povratak u prošlost, u mitsko zlatno doba; kada se prošlost i budućnost preklope – zajednica ponovo stiče mir.

Ako su vam ovi konzervativni, antimodernistički i antiprosvetiteljski ideološki obrasci epske fantastike zaličili na elemente iz kampanje jednog od predsedničkih kandidata, odnosno na politiku tekućeg režima u Srbiji (ali i na sada već poslovično „srpsko stanovište“), time je tek delimično ispunjena svrha ekskursa s početka. Prezir prema demokratskim ustanovama, ustrojavanje društva duž hijerarhijske lestvice apsolutne poslušnosti od vrha, to jest od predsednika stranke/vlade/republike naniže, koncentracija apsolutne moći u rukama jedne osobe – sve to gledamo od 2012. naovamo. Taman pomislimo da smo konačno sve videli, da gore ne može – kada usledi novi šok. Juče je u Grdeličkoj klisuri obeležen Dan sećanja na stradale u NATO agresiji. Predsednik vlade je očekivano i bezobzirno i tu priliku iskoristio za svoju predsedničku kampanju. To, međutim, nije išlo lako – ne zbog moralnih obzira, oni za ovog kandidata ne predstavlju nikakvu prepreku, nego zato što racionalno i logično nije moguće dovesti u vezu kampanju i Dan sećanja na žrtve: jedna je stvar setiti se žrtava i odati im poštu, a nešto sasvim drugo govoriti o svojim uspesima i preporučivati se za predsednika republike. Ali, u umu predsednika vlade ipak će se napraviti ta izopačena, groteskna veza – i to preko punoletstva.

„Izgubili smo… ukupno 79 dece. Dao bih sve za te dečje živote, nema ništa vrednije“, izgovorio je u Grdeličkoj klisuri, sasvim prikladno za Dan sećanja na žrtve, predsednik vlade, a onda se dogodio vratolomni obrt. Ovako predsednik vlade: „Srbija je već sve rekla, zato što je 24. marta 1999. u Srbiji rođeno 172 dece. Ta deca danas postaju punoletna i mi svi zajedno sa njima postajemo punoletni. Čitava Srbija danas, u dane žalosti, slavi punoletstvo, punoletstvo svog ponosa, svog dostojanstva i svog hrabrog srca“. Ko je postao punoletan? Deca koja su se rodila 1999. Kakve to veze ima sa decom koja su te godine stradala u napadima NATO-a? Nema odgovora na to pitanje. Reč je tu o gnusnoj zloupotrebi. Trebalo je napraviti prelaz ka kampanji: punoletna nisu postala samo deca rođena 1999. I predsednik vlade je ove 2017. ponovo napunio 18 godina. A sa njim i čitava Srbija. Samo u toj premijerskoj glavi u kampanji, u istoj rečenici mogu se žaliti žrtve i slaviti punoletstvo. Punoletstvo je tu po svemu metafora za navodne uspehe Srbije pod ovim predsednikom vlade. Što ga, opet, preporučuje za predsednika republike. Dan sećanja na žrtve skliznuo je tako u drugi plan; u prvom planu ostala je samo ambicija i volja za moć.

Par sati kasnije, predsednik vlade se kao kandidat obratio pristalicama na predizbornom skupu u glavnom gradu. Zašto se predsednik vlade u Grdeličkoj klisuri nije uzdržao i pričao samo o žrtvama, a na skupu onda izgovorio sve što priliči kandidatu – možemo da pretpostavimo. Ne radi se tu samo o sukobu interesa; reč je i o nečemu dubljem od toga: o sukobu ambicije i volje za moć sa zdravim razumom i osnovnim moralnim obzirima. Naravno, nije samo predsednik vlade zloupotrebio postradalu decu na toj izuzetno loše osmišljenoj komemoraciji. Na sebi svojstven besprizoran način, njemu se pridružio i predsednik Republike Srpske. I za njega su ubijena deca samo instrument za legitimisanje naopake i agresivne nacionalističke politike. Stradala su, znamo, i deca u susednim država. Tu decu nije ubio NATO. Na njih se pucalo sa „srpske“ strane, ali o tome ova dvojica jurišnika malo šta kažu. Za razliku od žrtava na „srpskoj“ strani, smrt te druge dece oni ne mogu upotrebiti za svoje ciljeve. Kao da se slede obrasci žanra s kojima smo počeli tekst: stradala deca su zloupotrebljena za uspostavljanje jedne imaginarne zajednice na čijem bi čelu kao apsolutni vladari da stoje ovi negativni junaci. Da je reč o književnim likovima, bila bi to po svemu vrlo loša proza; nesreća je u tome što su oni naša realnost.


Dejan Ilić
Peščanik.net, 25.03.2017.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: