Solunski front

Davne devedeset treće - na vrhuncu svih ovdašnjih pičvajza od kojih se još uvek bezuspešno oporavljamo - potegnem nekim poslom u Solun, a komedijant slučaj je udesio da tamo stignem u jeku predizborne kampanje za već nešto, za našu priču nebitno šta.

Duž dugačke džade Egnatia glavni politički takmaci - Nea demokratia i Pasok, a pored njih i još neka buranija - behu postavili štandove na svakih pedesetak metara. Treba li reći da je svaki od tih štandova imao snažno ozvučenje, tako da je buka bila nesnosna, ali nacionalno jedinstvena, jer se - bez obzira na partijske, ideološke i estetske razlike - čuo samo populistički buzuki.

Nesnosna buka je, međutim, bila jedina sličnost sa višestranačkim izborima kojima smo se mi, Srbi, bili nedavno odali. Dok sam sedeo u kafiću i sve to posmatrao - beše lep prolećni dan - nije mi promaklo da je buka jedina sličnost sa izborima u Srbiji, sve ostalo je mnogo više ličilo na narodnu feštu ili karneval nego na političku borbu.

Nasmejani štandovski momci i devojke ljubazno su mamili prolaznike da im utrape reklamne majice i kačkete, prolaznici su rado zastajkivali - i tamo izgleda važi pravilo da mala vajda veseli čoveka - upuštali se u razgovor sa stranačkim aktivistima, ali ono što me je začudilo - u stvari zapanjilo - bila je činjenica da su posade protivničkih štandova sve vreme komunicirale među sobom. Grčki ne znam, pa nisam mogao da dokučim šta dobacuju jedni drugima, ali su mi obostrano veseli izrazi njihovih lica - više nego hiljade reči - govorili da se tu radi o nekoj zajebanciji, najverovatnije lokalnoj, a nikako o optužbama za destabilizaciju države, veleizdaju, planiranje terorističkih akcija i proče srpske predizbornosti.

E, tu sam, štono se kaže, turio prst na čelo. Kako to da Grčkoj, zapitao sam se - pravoslavnoj kao i mi Srbi, koja je robovala pod Osmanlijama kao i mi, čak i nešto duže od nas, a kasnije od nas formirala državu - uspeva da izbore održi ne samo bez žrtava u ljudstvu i materijalu nego i u dobrom raspoloženju, a da se mi - tobožnji nebeski narod - prilikom svakih izbora nađemo na ivici građanskog rata?

Od tada, a verovatno i od pre, jednako mislim o tome. Prva pomisao - koju sam ubrzo odbacio - bila je da smo proklet narod. Druga pomisao bila je da smo manje kultivisani od Grka, ali sam i nju brzo odbacio jer su, osim u stvari izbora, Grci po temperamentu i ponašanju vrlo slični nama. A šta sam još pomišljao (i šta i dalje pomišljam), o tome se možete obavestiti u obećanom mini-serijalu o istovernosti srpskog liberalnog i radikalnog mentaliteta. Uzgred, pojma nemam ko je pobedio na tim davnim solunskim izborima, ali rekao bih da niko nije izgubio, za razliku od naših izbora na kojima svi gube.


Svetislav Basara
Kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: