Vučić u Moskvu, patkica za njim

Nekako s proleća i nekako baš šest dana pred predsedničke izbore, Aleksandar se Vučić obreo u Moskvi, u poseti Vladimiru Putinu, tek toliko da ne bude zabune oko toga ko koga voli i podržava, što vredi u oba pravca, ili nam se tako bar sugeriše.

Doduše, svega koju nedelju pre toga Vučić je bio i kod nemačke kancelarke Angele Merkel, pa bi neki zlobnik mogao reći da je ta berlinsko-moskovska turneja ličila na posete uzornog sina političkoj majci i političkom ocu (koji se nešto baš ne slažu najbolje u poslednje vreme), ili ako hoćete levom i desnom plućnom krilu njegove spoljne politike, prijatno razapete između drevnog slovensko-pravoslavnog bratstvovanja i novootkrivenog protestantskog duha, kojim bi Vučić gorljivo želeo da oplemeni Srbe, ali mu to nešto baš ne ide, mada mu sve drugo sa Srbima, odnosno s građanima Srbije, poprilično dobro ide, pošto se ovi pokazuju kao prilično poslušni i krotki.

Tako je barem do sada bilo, a nedeljni izbori će pokazati da li se tu nešto, daleko bilo, promenilo.

Izgleda da premijer i predsednički kandidat i mogući budući svedržitelj Srbije nije iz Moskve doneo one famozne polovne MIG-ove koji joj sleduju kao u svakom smislu prilično skup poklon od najvoljenije rodbine, ali ima vremena, možda je red letenja tako napravljen da slete tokom predizborne ćutnje. A ako ne oni, naći će se već nešto drugo, sa ili bez Rusije, sigurno je da Vučićev štab neće ništa prepustiti slučajnosti.

Kako god, premijer male balkanske državice uspeo je ipak, čak i za tako kratkog boravka u tako velikoj Moskvi, da na ulici naiđe na žutu patkicu, tek toliko da se i na dalekom severu oseća kao da je kod kuće – a biti kod kuće i nije baš uvek nužno prijatno.

Plastičnu žutu pernatu živinu nosili su protivnici načina na koji Vladimir Putin vodi Rusiju, a rado bi vodio i ostatak sveta pa aktivno podržava one koji dele ne toliko njegove nazore – još niko nije uspeo da otkrije koji bi to nazori uopšte bili – koliko njegov stil vladanja i model društva.

Ti protivnici ni brojnošću ni sastavom uopšte nisu impresionirali Vučića, naprotiv, stigao je da izjavi da su to jako mali protesti za onolikog Putina, a gledalac iz ovih krajeva u te je reči spontano dopisao i izvesnu neizrečenu analogiju s Beogradom i njegovom žutom patkicom, koja je takođe premala da naškodi onolikom premijeru, a sutra valjda i onolikom predsedniku.

Osim ako patkica u međuvemenu ne poraste, a premijer, pardon, predsednik se u međuvremenu ne smanji. E baš zato da se to ne dogodi, Vučić je odleteo u Moskvu po specijalne vitaminske injekcije (za brz i stabilan rast malih balkanskih političara) kakve se samo tamo proizvode. A to je valjda u obostranom interesu.

Kako god, Aleksandar Vučić je stigao da primeti i da iza beogradske i moskovske žute patkice stoji ista adresa i isti autorski rukopis, pa mi neka sada zaključimo šta to znači i šta iz toga proishodi. Pošto je u Moskvi, a u izvesnoj vezi sa tom tako iritantnom žutom patkicom, uhapšen Aleksej Navaljni, jedan od lidera ruske opozicije, ostaje nam da nagađamo da li će i Vučić, ako mu uspe plan autoputinizacije (naime, procesa neograničenog pretvaranja premijera u predsednika i obrnuto, po potrebi), primeniti sličnu terapiju za ono što je navodno ista boljka, a koja se manifestuje kroz pojavu žutog plastičnog živinčeta iza kojeg stoje oni koji sigurno nemaju dobre i časne namere, jer da ih imaju, zašto bi im smetali bilo Putin, bilo Vučić?

Izgleda da neki modeli rezonovanja i ponašanja, jednom usvojeni, nikada ne umiru, ma koliko se u međuvremenu mahalo svojim ideološkim preumljenjima i navodno silnim reformatorskim zahvatima, prvo na sebi, potom i na ostatku društva.

U međuvremenu, u Srbiji je preostalo još pet dana do izbora; kratak period, ali nema tog junaka koji bi se usudio reći da može da predvidi šta će se događati u tih stotinak sati, toliko se sve nekako zgusnulo, a i toliko smo se jako uverili da je vlast spremna na sve da obezbedi sopstveni opstanak u sedlu.

Sve su snage upregnute za taj uzvišeni cilj, gruvanje vidljive i manje vidljive propagande takvo je da se ne da uporediti ni s onim iz devedesetih, a u skladu s tim ide i sistematska demonizacija onih političkih protivnika koji imaju makar i najmanje šanse da tu nešto promene.

Mora se zapušiti svaka rupa odakle duva promaja drugačijeg jezika, drugačijih ideja, drugačijeg poimanja politike i društva, mora se ostaviti utisak da ničega u stvanosti nema osim bezalternativnog puta koji oličava jučerašnji Putinov gost. Kojeg ne samo da podržavaju narodne mase, nego i duštvena elita, ta stara Vučićeva čežnja i Ahilova peta.

Pa je zato u probranim novinama osvanuo i spisak onih sa titulama ili sa poznatim imenima koji podržavaju jučerašnjeg, današnjeg, sutrašnjeg i uopšte večnog i dugovečnog vladara Srbije, tek da se ne misli da su samo oni opozicionari koji vole da se igraju žutim patkicama sposobni da prave impresivne spiskove sa poznatim i uglednim imenima koja ih podržavaju.

Pretendenti Janković i Jeremić nastoje da se svemu tome uprkos protnu u drugi krug, najozbiljniji konkurent Šešelj u fotofinišu kampanje više ni ne krije da je zapravo rezervni Vučićev kandidat, mladi Beli ide Srbijom pokušavajući da dokaže da je, iako fiktivan, zapravo stvaran, što nekako – a nezavisno od bizarnog Preletačevića – samo podvlači činjenicu da je premijer onaj koji deluje da je, mada stvaran, uvek pomalo fiktivan.

Čudno možda zvuči i možda jeste, ali i to je Srbija. Brzo će nedelja pa će se videti ima li ovoj fazi našeg nezadrživog napretka nekog leka, ili smo se zaglibili u večitom vraćanju istog. U Moskvi, recimo, odavno ne brinu te brige, srećno su izašli iz frustrirajućih turbulencija demokratije. A ko baš odbije da bude srećan, uvek može da bude priveden; nije li još Staljin govorio: „nema čoveka – nema problema“?


Teofil Pančić
Kolumna za portal Radija Slobodna Evropa

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: