Zmije u nedrima

Politička ubistva nisu srpski ekskluzivitet, događala su se čak i u nasilju dibidus nesklonoj Švedskoj. Ali sam siguran da, osim možda u podsaharskoj Africi, ne postoji zemlja u kojoj bi se - kao u Srbiji - ubica Zorana Đinđića, zvani Zmija, javno, preko novina, hvalio da je svoju žrtvu ubio prvim hicem valjda da neko ne bi posumnjao u njegovu stručnost, a upravo sam takav samohvalospev pročitao na naslovnoj strani nekog tabloida, svejedno kojeg, dok sam na trafici kupovao novine i cigare.

Godišnjica javnog streljanja Zorana Đinđića pala je u svetu nedelju i - osim bloka tekstova u mojoj omiljenoj žutari, Blicu - bila je propraćena popriličnom tišinom. Za razliku od Blica, velenacionalna "Politika", koju sam tog dana tendenciozno kupio da bih potvrdio ono što sam slutio, uopšte se nije udostojila makar najmanjeg pomena tog događaja, ali je zato njen cenjeni publikum udostojen pretencioznog bulažnjenja novog glodura, takozvanog Rakića, naslovljene "Soros, taj voljeni neprijatelj", od kojeg sam pročitao prvih nekoliko redova, pa odustao, jer Politikin menadžment nije poslušao moj besplatni savet da uz primerke "najstarijeg dnevnog lista na Balkanu" deli male, plastične lavore.

Godinu, dve, tri - ne sećam se više - nakon "ubistva prvim hicem", negde sam napisao (ili izjavio) da će se, kako vreme bude proticalo od Đinđićevog streljanja, od njegovog života i smrti pokušati da se napravi još jedan lažni kult, a da će njegov politički duh sve brže tonuti u zaborav, što se - kao, uostalom, i druga moja "proročanstva" utemeljena na najcrnjem pesimizmu, pokazalo kao tačno.

Za razliku od današnji političara - to jest poglavica zaraćenih srpskih plemena - Đinđić je uviđao da basnoslovni problemi Srbije, decenijama gurani pod sve smrdljiviji tepih, mogu biti razrešeni samo naporima svih građana Srbije, masovnim prihvatanjem banalne činjenice da će stranački partikularizam, isključivost i napetosti koje proističe iz njega, do unedogled produžavati agoniju.

Poslednji - vrlo verovatno za sva vremena poslednji - pokušaj obnove Đinđićevog duha bio je Pokret za preokret Čede Jovanovića, kao razumni poziv na pomirenje svih čaršija - uz istovremeno očuvanje svih razlika - ali je i to završilo kao džaba krečenje, a na terenu je neprihvatanje Pokretove ruke JexS-a i njegovu ekipu koštalo vlasti, na koju ih je Đinđić i doveo, a koju su oni - takoreći na poslužavniku - predali SNS-u.

I zato će - zato što ni nama, koji smo bajagi bili (i ostali), uz Đinđića, druge da i ne pominjem - Đinđićev nauk nije ušao u glavu, kazna za sebičnost, nemar i površnost, kao u Kafkinoj pripoveci "Kažnjenička kolonija", još dugo biti urezivana u kože grbačâ i dupetâ.


Svetislav Basara
Kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: