Zoran ili Đinđić?

Spuštam se od Slavije ka zgradi Vlade. Neka žena plače. Mladić je grli i teši. I dalje ne znamo je li premijer živ ili nije.

Koji minut posle podneva 12. marta 2003. godine, krenuo sam laganim korakom uzbrdo uz ulicu Grčića Milenka, sa namerom da u Vojislava Ilića uhvatim trolejbus i odvezem se do poslednje stanice, pa potom pravo na Kalemegdan.

Dan bio je prelep. Prvi nagoveštaj proleća. Idealan za celodnevno druženje u prirodi, sa tendencijom produžetka u večernji beogradski kafanski provod.

Uvek sam najviše voleo kad usred radnog dana, kad mu vreme nije, sa društvom priredim sebi hedonistički užitak. Obožavao sam da mi lenjo i sporo prolaze trenuci na suncu, sa pogledom na reku, uz pivo, dobar dim, drugare i neobavezne razgovore.

U trolejbusu mi zazvoni telefon.

Zove drugar sa kojim treba da se nađem.

On: “Jesi krenuo?”

Ja: “Aha, evo me u troli. Bližim se Slaviji.”

On: “Ej, javili da je bila neka pucnjava ispred Vlade. Kažu pokušaj atentata na Đinđića.”

Ja: “Šta!? Ma daj… Silazim odmah, 'ajde se nađemo u Nemanjinoj da vidimo šta se dešava.”

On: “'Ajde, tu sam za deset minuta.”

Spuštam se od Slavije ka zgradi Vlade u Nemanjinoj i već vidim komešanje poveće grupe ljudi. Prepoznajem kolege novinare, fotoreportere, snimatelje.

Zbunjeni su, napeti, svako je nešto čuo, poneko i video, kažu da je samo ranjen, neko umiruje “lakša povreda”, drugi opet sluti “neće preživeti”, policijska kola sa rotacijom pristižu, vesti, poluinformacije i potpune izmišljotine mešaju se u toj gunguli novinara, slučajnih prolaznika i radoznalaca. “Ko je pucao, odakle, jesu li ih uhapsili…”

Neka žena plače. Mladić je grli i teši. I dalje ne znamo je li premijer živ ili nije. Šokiran sam. I dalje je lep dan. I dalje imamo mogućnost da nastavimo našim putem. I dalje ovo može da bude početak bezbrižnog zezanja u prvom toplom danu ove godine.

Može li, stvarno? Drugar i ja nastavljamo gde smo i krenuli, pešice ka Kalemegdanu.

Sedamo na brdašce blizu Nebojšine kule. Otvaramo limenke piva i tiho kažemo “Za Zorana”. Uvek smo Đinđića zvali Đinđić. Otkud nam sad to “Zoran”?

Pijemo u tišini i gledamo u reku.

***

Prvo sam voleo Vuka Draškovića. I blagovremeno zamrzeo Šešelja. Još u osnovnoj školi. Roditelji su me zafrkavali zbog moje ljubavi prema bradatom kralju trgova, zbog svih brojeva Srpske Reči koje sam kupovao, zbog Noževa, Sudija i Molitava koje sam kao klinac “gutao”, zbog postera Srpskog pokreta obnove koje sam izlepio po zidovima dečije sobe…

Tata i mama uvek su bili naklonjeniji nekoj građanskoj opciji. Pekić, Mihiz, Mićunović i konačno mladi Đinđić, bili su tada njihov izbor. Ne i moj.

Samo Vuk! Sviđala mi se njegova teatralnost, dramatičnost, uvek je bilo nečeg epskog u njegovoj pojavi, nastupu i govoru.

Ljubav prema Vuku, međutim, neprimetno se tokom demonstracija, protesta, mitinga, a pogotovu za vreme tromesečnih šetnji 1997. godine, pretvorila u ljubav prema parodiranju Vuka.

Ono što me je krajem osamdesetih očaralo kao klinca od 13, 14 godina, sada mi je kao dvadesetogodišnjaku delovalo kao izveštačeno i prenaglašeno glumatanje. I samim tim idealno za sprdnju.

Moj favorit postao je Đinđić. Često je bio nasmejan, to mi se dopadalo. Moja klasična fora sa demonstracija: Đinđić drži govor, masa ga prekida pokličima “Mogu da ti p..e Zorane, Zoraneee, Zoraneee”, ja se u gužvi okrećem od bine ka masi i kao odobravam u fazonu “tu sam, može, izvol'te”.

Znam. Glupa je fora bila i tada, ali to je uspomena i kakva je da je moja je.

***

U februaru 1997. konačno su demokratske snage uspele da konstituišu Skupštinu grada Beograda i to prvu posle  Drugog svetskog rata u kojoj na vlasti nisu bili komunisti.

Požurio sam kao reporter Studija B na terasu Skupštine grada i prisustvovao simboličnom činu skidanja zvezde petokrake sa kupole ovog zdanja. Bilo mi je istovremeno i žao zvezde i drago zbog naše pobede. Te večeri sam se slikao sa novim gradonačelnikom Beograda Zoranom Đinđićem.

Lepa devojka na slici je moja tadašnja koleginica sa Studija B Snežana Protić.

Ništa se ne sećam da li sam ili nisam tada popričao sa Đinđićem. Mogao bih sad da izmislim da mi je rekao ovo ili ono i da sam u tom trenutku osetio veliku bliskost sa tim čovekom, bliskost koja mi daje sva prava da ga u godinama nakon njegove smrti oslovljavam sa “Zoran”, ali jok.

Slikali smo se i to je to. Nije baš neka priča, ali opet kažem, moja je uspomena i šta sad?

***

Stajao sam preko puta Vukovog spomenika u Bulevaru Revolucije i posmatrao nepreglednu kolonu ljudi koji su pratili Đinđića na večni počinak.

U raznim kolonama sa tim ljudima bio sam nebrojeno puta. Ali to su bile bučne kolone. I uglavnom vesele, bar dok nas ne pojuri murija. Pištaljke, trube, dobošari, humor, svest o tome da smo u koloni ispravne i pravedne stvari. Inat-kolone.

Ovo je, međutim, bila tiha kolona. Toliko ljudi a takva tišina.

Ne sećam se tačno kako sam se tada osećao, ali danas, četrnaest godina kasnije, evo vidim sebe kako se uključujem u tu ogromnu tihu kolonu, reka ljudi me nosi u Ruzveltovu, pa dole ka Novom groblju i kao da me iz nekog razloga grize savest.

Jesam li ga dovoljno razumeo? Jesam li ga dovoljno voleo? Jesam li ga dovoljno čuvao?

***

Ne uključujem se u kolone povodom obeležavanja Đinđićeve smrti.

Ne oslovljavam ga “Zoran” jer Đinđića smo uvek zvali Đinđić. Barem mi koji ga nismo lično poznavali.

Radije ću se, umesto kolone, naći sa drugarom i uputiti ka Kalemegdanu. Ima tamo pored Nebojšine kule jedno brdašce.

Popićemo koje pivo u čast i u sećanje na mog nasmejanog imenjaka.


Zoran Kesić
Tekst za portal Al Jazeera Balkans

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: