Budućnost sadašnjosti

Budućnost nam je i došla glave - eto šta sam pomislio kada sam na Veliki petak, na naslovnoj stranici moje omiljene žutare, Blica, ugledao filozofski naslov: Imaju li protesti budućnost.

Bez namere da u ove praznične dane širim malodušnost i defetizam skrećem cenjenom publikumu pažnju da se još nije rodio majčin sin koji je doživeo budućnost. Kako sad to? Lepo! Koliko god primamljivo izgledala, koliko god se činilo da je tu, nadohvat ruke, budućnost se u poslednji čas izmakne, a nas ostavi u mučnoj sadašnjosti, što nas, Srbe, ne sprečava da životarimo u večitoj nadi u svetlu budućnost u kojoj će doći neočekivana sila i rešiti stvar.

Pisac je hteo da kaže da je budućnost - koja postoji isključivo u gramatici i nadanjima naivčina - u dlaku onakva kakva nam je sadašnjost, pa ako sadašnjost - u granicama naših skromnih mogućnosti - učinimo podnošljivom, možemo se nadati da će nam takva (ili čak i bolja) biti i buduća sadašnjost.

Uzmimo primer. Vladavina Aleksandra Vučića je pre samo sedam-osam godina bila budućnost, a sada je (mučna) sadašnjost, što saglasno goreizloženoj teoriji znači da je Vučićeva vladavina i pre sedam-osam godina bila sadašnjost, samo što ju je Vučić - kada se domogao budućnosti - doveo do paroksizma.

To ne uvideti - a malo ko to ovde uviđa - znači obezbediti beskonačno premeštanje sadašnjosti Vučićeve vladavine u budućnost, bez obzira što Vučić u budućoj sadašnjosti ne mora - niti će po prirodi stvari biti - predsednik apsolutno svega.

Nemojmo se zavaravati! Isto ovo što Vučić radi radili su - svaki na svoj način - i Pašić i Stojadinović i Tito i Milošević i Koštunica i Tadić - nabrajam nasumice - a razlike u stepenu podnošljivosti pomenutih vladavina bile su uslovljene isključivo razlikama u karakteru ovog ili onog srpskog vladara. Zato sam onomad i rekao da ove proteste vidim - ili možda priviđam - prvenstveno kao pobunu protiv anahronog, orijentalnog i satrapskog načina vladavine, a ne protiv određene ličnosti, mada se protesti - da bi bili protesti - moraju personalizovati.

Strah režimlija od uličnog "rušenja" režima - maničan i u koliko toliko normalnim situacijama - podjednako je neosnovan kao i opoziciona nada da će ih protestujući klinci hokus-pokusom vratiti na vlast zato što se ovde - u političkom smislu, ne u smislu Savamale - nema šta srušiti, budući da nikada ništa nije ni bilo sagrađeno (mislim na zakonitost i institucije) i sve je oduvek zavisilo od hirova i samovolje ovog ili onog srpskog vladara. Eto, uzgred, još jednog razloga da ne polažemo mnogo straha i nade u budućnost. Ona je već tu i promeniti je ne možemo. Osim ako ne promenimo sadašnjost. Hristos voskrese!

Svetislav Basara
Kolumna za dnevni list Danas 

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: