Deset zašto ili vozi Miško

U Srbiji se svi izbori svode na nadmetanje ko će voziti avion i ako se društvo ne uredi tako da ne zavisi sve od sposobnosti i raspoloženja trenutne posade, svi ćemo postati statisti u filmu „Ko to tamo peva“

Retke su države poput Srbije, čije vlade toliko političke energije troše na ekonomska pitanja. I premijer - koji je izabran za predsednika - i ministri rade od jutra do večeri na tome, ali bez rezultata. Neprekidno smo na evropskom i balkanskom začelju po skoro svim pokazateljima: BDP-u po stanovniku, prosečnoj plati, nezaposlenosti, javnom dugu, udelu industrije u BDP-u, urušenoj infrastrukturi...

Sa svakim izborima obećanja se ponavljaju, subvencije povećavaju, nova politička elita odlazi u diplomatiju, a ekonomski položaj se pogoršava, jer izostaju sistemske promene. Mora se, dakle, promeniti kurs, jer je posao Vlade da napravi ambijent, procedure i zakone tako da investitori sopstvenim novcem, na sopstveni rizik, mogu ostvariti dobit i plaćati porez. A za ocenu realnog učinka svake, pa i buduće vlade, koja će biti formirana posle odlaska Aleksandra Vučića iz Nemanjine 11 na Andrićev venac, ne može se zaobići deset pitanja – zašto?

Prvo, zašto javna preduzeća nisu efikasna, iako je to ključni ekonomski zadatak Vlade, a ne subvencionisanje privatnih investitora javnim novcem? Zašto neki direktori, RTB-a Bor, na primer, stalno menjaju partijske knjižice, a horde političkih jurišnika kao plen tretiraju javna preduzeća u kojima se gomilaju gubici?

Drugo, zašto ni posle četvrt veka nije rešeno restrukturiranje i privatizacija velikih preduzeća (FAP, Galenika, MSK...) u kojima je Vlada pretežni vlasnik, upravljač, finansijer? Dokle će trajati njihova agonija i do kada će se trošiti javni novac bez ikakve kontrole i smisla?

Treće, zašto se neprekidno ponavljaju havarije u državnim bankama, iz kojih ogroman novac curi „prijateljskim“ preduzećima, tako da se pojedinci bliski vlasti enormno bogate, a država socijalizuje gubitke i otpisuje dugove?

Četvrto, zašto se ogromna sredstva gube zbog nestručnosti i korupcije u javnim nabavkama, zašto strateški projekti kasne, a kamate teku?

Peto, zašto se neprekidno donose zakoni koji već u sebi sadrže mogućnost da se zaobiđu i izigraju, jer ih je, zbog naknadnog oprosta dugova, jeftinije kršiti i ne plaćati račune?

Šesto, zašto se naknadno menjaju pravila igre (npr. smanjuju penzije za koje su plaćeni doprinosi), dok se istovremeno plaćaju odštete u milionima evra zbog nekompetentne administracije, nestručno ili namerno loše sastavljenih ugovora?

Sedmo, zašto se usled nestručnosti ili sa političkom namerom spektakularno, uz TV prenos pojedinci hapse, a potom ubrzo puštaju u tišini, na stražnja vrata, uz često enormna obeštećenja za vreme provedeno u pritvoru? Jesu li ti ljudi nevini, tužilaštvo nestručno ili je sve to dogovor?

Osmo, zašto sudski procesi predugo traju i masovno zastarevaju? Zašto, i da li svaka vlast želi da ima svoje sudije, svoje robijaše i svoje tajkune?

Deveto, zašto na ključne javne funkcije jurišaju pojedinci koji u širokom luku zaobilaze najkvalitetnije ustanove javnog obrazovanja? Zašto se najvažnija mesta u državnim službama i javnim preduzećima popunjavaju pojedincima koji su pod stare dane „stekli“ diplome egzotičnih privatnih fakulteta? Zašto se sistematski uništavaju Beogradski i drugi relevantni državni univerziteti, a unosi ambrozija u obrazovni sistem i truje sopstveni narod?

Deseto, zašto se plaćaju penzioni i zdravstveni doprinosi proporcionalno visini plate, ako se penzija ne računa kao štedni račun, a zdravstvena knjižica kao polisa osiguranja? Ako ćemo svi imati iste penzije trebalo bi svi isto i da plaćamo. Ovako, različito plaćamo, ogroman novac se razbacuje, funkcioneri operišu i zanoktice u inostranstvu, a obični građani traže „vezu“ ili pomoć preko SMS-poruka. Zašto se konačno ne koncipira jasna socijalna politika, uvedu socijalne karte, istinski zaštite stvarno siromašni, umesto što se socijalna politika vodi cenama i tako opravdavaju promašaji u upravljanju javnim sektorom?

Lista pitanja je neograničena, a prostor ograničen. Svi naši izbori su personalno nadmetanje ko će voziti avion kroz turbulencije. Suština uređenog društva je da kroz široku lepezu institucija i procedura ima ugrađenog automatskog pilota. Taj mehanizam sprečava rizik da sve u društvu zavisi od sposobnosti i raspoloženja trenutne posade. U suprotnom, bićemo u prilici da više puta gledamo Ko to tamo peva i euforično kličemo: „Vozi Miško“.

Miodrag Zec
Tekst za nedeljnik NIN
Miodrag Zec je redovni profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je šest knjiga, 35 priloga u zbornicima sa domaćih i međunarodnih skupova i više od 150 članaka u naučnim časopisima 

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: