Devedesete i diktatura

Proteklih godina često smo imali priliku da slušamo kako ponovo živimo u devedesetim. Uglavnom su ovo bila reagovanja na neka ružna dešavanja, na ubistva, pljačke ili novu pesmu Dare Bubamare, ali ponovno proživljavanje ove dekade nosi sa sobom i neke lepe trenutke iz tog vremena. Prvo podsećanje na lepu stranu devedesetih su bili uspesi naših košarkaša na poslednjim takmičenjima.

I dok košarkaši mogu tek jednom godišnje da nas obraduju i podsete na dane kada smo ih dočekivali ispred Savezne skupštine, druga lepa stvar iz devedesetih takođe ima veze sa ovom ustanovom. Isto tako podrazumeva okupljanja više hiljada ljudi i to ne jednom godišnje, već svakog popodneva. I oni pevaju razne pesme, nose svakojake transparente, ali za razliku od ljubitelja košarke, ne uspevaju da ispred Skupštine vide ljude zbog kojih su se okupili. Što ih ne sprečava da dođu sutra ponovo. I narednog dana. I sve dok ne budu videli one kojima imaju nešto da poruče, jer Skupština sigurno ne može da večno bude raspuštena! Okej, valjda ne može. Je l` da da ne može? Nakon više od dvadeset godina u Beogradu i brojnim gradovima širom Srbije ponovo se održavaju studentski protesti.

Kako studentskih protesta dugo nije bilo, to je osim političara zbunilo i medije, tako da nisu odmah znali kako da izveštavaju. Da ne bi zbog nedostatka iskustva nešto pogrešili, brojni urednici su se podsetili kako su se njihove kolege nekada ponašale u ovoj situaciji. Tako je Studio B našao izveštaje RTS-a, pa su brže-bolje krenuli da izveštavaju o stranim plaćenicima koje finansira Soroš, čiji je cilj destabilizacija države. RTS je u početku prilično ignorisao proteste, da bi nakon brojnih kritika da nemaju vesti o demonstracijama odlučio da konačno počne da izveštava sa studentskih protesta. Doduše, sa studentskih protesta iz Sirije, ali i to je nešto za početak. Zemlja je okrugla, pa će pre ili kasnije doći i do protesta u Srbiji.

Foto-reporteri su takođe bili u nedoumici kako je najbolje slikati demonstracije. Ovaj problem su najviše imali fotografi Informera, koji su pogledali kako se to radilo pre dvadeset godina, pa su odlučili da slikaju isključivo nekoliko sati pre ili nekoliko sati posle skupa. Dobro je poznato da fotografisanje protesta u vrhuncu može da ošteti fotoaparat, objektiv i ugovor o radu.

Gde su mitinzi slični nekadašnjim, tu je i kontramiting. U Novom Sadu je prošlog vikenda bio zakazan kontramiting kontroverznog naziva „Nećemo rušenje, hoćemo pušenje“. Većini građana nije bilo najjasnije o kakvom pušenju je ovde reč, ali kada se na ovom okupljanju pojavilo osmoro ljudi, svima je bilo jasno da su organizatori u startu znali da će da ispuše za ovaj protest.

Najveća dilema je ipak bila kako će novoizabrani predsednik Aleksandar Vučić reagovati na proteste. Gostujući kod Marića u Ćirilici, prvoj ovoj emisiji u novijoj srpskoj istoriji u kojoj niko nije pao u nesvest, Vučić je izjavio da neće dozvoliti ljudima iz bivšeg režima da budu diktatori. Čime se složio sa organizatorima, jer se i oni bore protiv diktature. Jedino još ostaje da se pojavi na protestu sa transparentom „Stop Jankovićevoj i Jeremićevoj diktaturi“.

U ovom trenutku ne znamo koliko će ovi protesti trajati i da li će nešto promeniti. Ali bez obzira na ishod, život u Srbiji nas je naučio da će za dvadesetak godina biti opet nekih novih protesta. I nekih novih priča o stranim plaćenicima. I neizveštavanja. I fotografija krajeva kolone. Jer, zašto bismo menjali ono što nam dobro ide? Ako je košarka sport u kom pobeđuje Srbija, politika je disciplina u kojoj Srbija gubi.

Zoran Kesić i ekipa Njuz.neta
Kolumna za nedeljnik NIN

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: