Diktator od slame

Više puta sam u svojim tekstovima upotrebio pojam „režim“, kao pokušaj ovlašnog određenja nejasnog ustrojstva ovdašnje vlasti. Dakle, bilo bi to nešto što vlada i uspostavlja moć nad društvom, dovoljno raštrkano i zloćudno da ne bude objašnjeno.

Nezavisno od osnaženih utisaka kako je ovde podela moći nesumnjiva, ipak izgleda da se vlast valja ulicama i da režim nema mehanizme da je brani ako bi neko odlučio da je pokupi. Ova tvrdnja čak nije ni preterano smela, jer je u Srbiji već godinama ukinut politički sistem, i demokratski odnos između javne vlasti i društva. Lako je dokazati da ovde ništa ne funkcioniše osim volje vodviljski oboženog pojedinca, koji je sam sebe pretvorio u hibridnog apsolutistu: još nije predao dužnost premijera, sprema se da bude predsednik, a ponaša se kao Ibi.

U takvom sistemu, koji je izrazita politička karikatura, varijanta „demokratski izabranog cara“ (drvene furune), ne može ni da se pokrene. Ili će brzo prestati da radi, poput one zastrašujuće smešne drvosečke sprave iz „Sibirskog berberina“.

Ima više znakova da stvar sa replikom iračkog, centralnoafričkog ili severnokorejskog modela ovde ne može da prođe, iako to prividno još niko nije pokušao. Ali, ono što nam je ponuđeno kao model političke budućnosti Srbije ne liči ni na šta. Pre svega, ni na šta što je dobro. Tako površno parodiranje državnog ustrojstva moralo bi da dovede gospodara do tragikomične introspekcije. Pod uslovom da sam sebe ubedi da na to pristane.

Premijer (predsednik) je duboko zabavljen svojim napredovalim političkim autizmom, ali ne ume iz toga da se izbavi, jer ne može da zna o čemu je reč. Njemu su važni samo oni koji nisu izašli na ulice, oni su ga izabrali i baš ga briga za šetače. Baš ga briga, ali se prepao. Ne galami, ne govori da su to neradnici. Još jedno urlanje na nekoj konferenciji za novinare i broj ljudi na ulicama će se utrostručiti. Nije naučio svoje praznoglave parolaše da ne koriste sintagmu o „NATO plaćenicima“, kad gro svojih novih intimusa dovodi upravo iz Alijanse. Ali, on i dalje pokušava da kroz prozor, kao iz Paviljona broj 6, lično prebroji ljude za koje je uveren da ga ne vole.

Vučić je zapravo tipičan antiharizmatični gospodar; čovek od čula, uma i ukusa njega ne može voleti. Njegova čežnja da zadobije apsolutnu ljubav građanstva jeste mahnita opsesija i on iskreno mrzi sve koji ga smatraju bićem dostojnim ponižavajuće ravnodušnosti.

Iako je jedan od literarnih motiva ovih protesta borba protiv diktature i titulara takve brutalne demokratske suspenzije, uveren sam da on nije sposoban da to bude. On je sitni zanatlija u beskonačnim manipulacijama i nikada nije imao nijedno jedino rešenje. U svakom ozbiljnijem pokušaju da se kao takav uspostavi biće presečene vitalne poluge njegove lične vlasti. On nema ljude kadre da mu budu valjan oslonac, a kao usamljenik bez omamljene gomile on je mali i slabašan. Ume da vlada murdarskim izvrdavanjem stvarnosti, pretvaranjem opsene u spektakularni uspeh i da upravlja tuđim strahom. Ali ne i svojim. Za opstanak su mu i te kako potrebni dresirani ljudi u medijima i epigoni za koje je mesija, ali samo dok mu se ne zaljulja tron. A onda će svi uteći kao pacovi i pritrčati novom gazdi na hranilicu.

Neke tajne ropske potčinjenosti Vučiću ljudski je teško pojmiti. Ali on je uspeo da u medije koji su najvažniji za njega dovede ljude od najgoreg materijala. I oni su obavili vrlo gadan, ali delotvoran posao ne mareći za susret sa sopstvenim licem. Bila je to pita od govana, zadah je još užasan, mada se takav delikates ne može trošiti beskrajno dugo. Zato je i pred protestima, a i inače, neizbežan slom takvog informativnog sistema, ili će biti porušeno sve drugo u opštoj pomami infektivne dezinformacije.

Prvih nekoliko dana protesta AV je ćutao ili ispuštao signale sa snažnim prigušivačem, iako je silno želeo da urliče. A onda je preksinoć (ponedeljak) otišao na Happy TV, omiljeno gumno nastranih vilenjaka i više nije mogao da se uzdrži. „Eto,“ rekao je „traže moju smenu. Znao sam da je u pitanju makedonski scenario.“

Tako je iz aspiranta na sva moguća i izmaštana državnička zvanja izašla ohlađena magma mržnje prema onima koji žele da ga vide na kolenima, pa je iznova video sebe ne samo kao simbol Srbije, nego kao Srbiju celu, koja će završiti u seoskom blatu i plevi ako on ne bude to što je zamislio da će biti. Video je i oplakivao sebe kao žrtvu svoje velike pobede.

I to je, naravno, već naučeni manir nesrećnog pretendenta na sve prestole. Jasni nedostatak bilo kakve državničke pameti u tugovankama nad mogućim padom, govori o tome da je potrošeno i ono što nikada nije postojalo.

I sada je teško meriti učinke bljutave apologije, koja je u protestima dobila odlike spasavanja oteklog trijumfa, ozbiljno izbušenog rastućom skepsom i teškim građanskim osporavanjima. Mnoge sede profesorske glave, koje behu potpisale onaj sramotni podanički spisak, malo su se sagle pred svojim časnim studentima. U razlomljenom i vrednosno razorenom akademskom frontu, Vuletić je izabrao Vučića a ostavio studente da uče nezaboravne lekcije na stidnom delu biografije svoga vaspitača.

Čemu ih još može naučiti Vuletić, isti onaj koji je u autorskom tekstu (Danas, 11. april) pokazao tešku muku sa rečima, a još težu sa mislima, u pokušaju da očisti savest pred sramnim korporativnim paktom sa đavolom, a da ga istovremeno velikodušno opravda i izglanca mu cokule. Ali taj loš pismeni sastav, prepun neobjašnjivih kontroverzi i neodrživih teza, Vuletić zaključuje ovako: „Današnje proteste usmeravaju mrzovoljni i osvetoljubivi džangrizavci i lajavci u ocvalim godinama…“ Videste li vi ovo?

Predočeni proizvod napornog umnog rada ovog fakultetskog profesora ne može mu pomoći ni da kaže ni da prećuti, niti da se izbori sa svojom ubogom retorikom i ogorčenom apologijom ništavila. Niti da čist izađe iz nepregledne kaljuge, u koju je tako ozareno zabasao. Ali, njegovi studenti više i ne slušaju šta govori, ako već jasno vide šta je od njega ostalo.

Ljubodrag Stojadinović
Peščanik.net, 12.04.2017.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: