Istorijski vakuum

Nakon što je - ne bez žilavog otpora - Vuk izvojevao "kao suza čistu" pobedu u "ratu za srpski jezik i pravopis", Srbi su se takoreći prekonoć našli u istorijskom vakuumu, u kome su ostali do dana današnjeg.

Zahvaljujući zavodljivoj "jednostavnosti" Vukove azbuke, posle samo dve-tri generacije, više niko od Srba - osim ponekog kaluđera - nije mogao pročitati, a još manje razumeti, ni slovca od pisanog nasleđa, koje uopšte nije bilo ni malo ni beznačajno, samo je, zahvaljujući Vukovoj raboti i lakomislenosti i neukosti njegovog sponzora, kneza Miloša, postalo nečitko i nerazumljivo, pa su ondašnji "očevi nacije" i "istoriografi", da bi zabašurili stvar, četiristo i kusur godina srpske istorije sabili u tri reči - robovanje pod Turcima - i time Srbe u duhovnom smislu vratili u XIV vek, u vreme kosovskog boja, usmeravajući (u to doba ogromnu) nacionalnu energiju takođe u prošlost - ne ka izgradnju moderne države, nego ka restauraciji Dušanovog carstva.

Mitropolit Stratimirović je blagovremeno uvideo da će paganska mitologizacija i politička apsolutizacija prošlosti i kosovskog boja onemogućiti napredak Srba, pozatvarati im sva vrata ka budućnosti i dovesti ih u sukob sa realnošću okolnog sveta, a da je Njegovo visokopreosveštenstvo bilo dibidus u pravu svedoči činjenica da je Srbijom oduvek vladao i da i dan-danas vlada neki obogotvoreni "car Lazar" kome konce nastoji da smrsi neki (najčešće fiktivni) "izdajnik Vuk Branković", koji je u ovom momentu kolektivan - to su, naime, mladići i devojke u protestu po ulicama srpskih varoši, a kojima ćemo - dižući ruke od Vuka i mitomanije - posvetiti našu današnju kolumnu.

Rekao bih da glavni motiv koji je sve te devojke i mladiće izveo (i nastavlja da izvodi) na ulice uopšte nije politički - ako na protestima oni i koriste politički žargon, to je zbog neiskustva i sveprisutnosti politike - već isti onaj koji je Karađorđa & Co naveo da, uprkos slabim izgledima, ustanu protiv Otomanskog carstva, a taj motiv, jači od svakog nasilja, jeste želja za životom u slobodi, a ne u sve teže podnošljivom, bezvazdušnom prostoru virtuelne stvarnosti sklepane u TV studijima i reakcijama pridvorskih tabloida.

Premator sam ja i preiskusan da bih od omladinskih protesta očekivao neko veliko čudo, a za razliku od kilave - istovremeno i beskrajno naivne - opozicije ne nadam se ni uličnoj smeni vlasti, koja bi, uzgred, na vlast samo dovela nekog novog "cara Lazara". Smisao ovih protesta su oni sami, ali i nelagoda i pometnja koju izazivaju kod ionako pometene vlasti. Dosta za početak.

Svetislav Basara
Kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: