Kad diktator poveruje u svoje laži

Razumevanje znači spremno se suočiti sa realnošću i usprotiviti joj se bez razmišljanja – ma kakva ona bila.
(Izvori totalitarizma – Hana Arent)

Suočiti se sa realnošću… Da li se nekada pitate šta to stvarno znači? Susret sa realnošću ne mora poniknuti iz upitanosti o njoj, ona vas iznenađuje i priređuje vam svakojake doživljaje koji vas upozoravaju da od realnosti ne možete pobeći – možete nakratko da pokušate da živite u svetu iluzija, u svom svetu koji ste kreirali kako biste izbegli ove neprijatne susrete, ali to ne može dugo da potraje.
Zašto? Pa još su antički Grci ustanovili jednu neprijatnu činjenicu i to vrlo banalnu na prvi pogled – naime, svet je jedan, a onoga koji živi u svom svetu, ili ih pak ima više, Grci su nazivali idiotes, to jeste onaj koji ne učestvuje, nije tu, nije “kod kuće” – što bi se ono reklo. Govoreći u duhu egzistencijalističke filozofije možemo zaključiti: sve možete negirati i proglasiti iluzijom, ali postoji jedan fakat, koji je siguran koliko i smrt kao neizbežan kraj, a on vas stalno upozorava da ste tu, u svetu, unutar realnosti čije i odbijanje nije ništa drugo do dokaz njenog neupitnog postojanja.
E tako je Aleksandar Vučić doživeo realnost kada je shvatio da protesti protiv njegove vlasti više nisu jadan pokušaj “propalih opozicionara” – kako je on sebe u to ubeđivao već otvorena pobuna koju će dotični teško zaustaviti. Mislim da je Vučić vremenom i samog sebe ubedio u laži i iluzije koje je delio građanima šakom i kapom, ali svakoj bajci dođe kraj, pa i ovoj o Srbiji kojoj će biti bolje “za godinu-dve, do pet najviše”. Probudio se Vučić, jer su ga sami građani suočili sa realnošću u kojoj žive, a ona je, da se ne lažemo, u najmanju ruku grozna. Toliko je ova realnost bila živa i opipljiva da je nije mogao izbeći ni RTS, kao ni ostali Vučićevi lažljivi mediji, pa su morali da progovore o onome šta se realno događa na ulicama dok vučićoidi ubeđuju građane da ne veruju svojim očima ili pak praznim novčanicima. Kao da su i sami vučićoidi najedanput ostali bez svojih ružičastih naočala kroz koje su oni posmatrali svet i uveravali nas kako je sve lepo i veselo dok god traje šou program na Pinku. Znate kako se ono kaže: Možete zavaravati ljude neko vreme, neke od njih ćete i zavarati za ceo život, ali ne možete zavarati sve ljude za ceo život. Naprosto dođe i taj trenutak istine kada sve “pukne pred očima” i kada vam postane kristalno jasno šta treba da učinite, a onda iluzije postanu smešne, ali i opasne za vlast koja je sebe ubedila da je nepromenljiva i večna.
Tako je bilo sa Slobodanom Miloševićem kada je pao na tvrdu ledinu realnosti i sa užasom shvatio da građani žele da ga smene sa vlasti… Uspaničio se bio Sloba, pa je pravio takve gluposti, da je na kraju sam sebe matirao i rezignirao oborio kralja na ploču. To je valjda ta glupost autoritarne vlasti koja sebe, iz samo njoj poznatih razloga, voli da vidi kao predmet obožavanja narodnih masa, a kada shvati da je to laž, onda postane komična ali i opasna jer se smatra “izdanom” od naroda kojem je “sve dala”, ali narod je neveran i za čas promeni mišljenje. Tada je ova vlast spremna da ubija, uništava i sveti se svima koje smatra svojim neprijateljima – onima koji su “zaveli” narod i odveli na “pogrešan put”. Kada oseti da joj dolazi kraj, vlast je kao ranjena zver koja će i u ropcu pokušati još jednom da ugrize ili ogrebe svojim kandžama i to bilo koga, ko joj prvi dođe pod šapu ili zube.
Građani su razumeli realnost i spremno se usprotivili lažima diktatora. U subotu, desetine hiljada građana su se skupile ispred Vlade Srbije i protestovale protiv vlasti koja nas je pokrala, izvarala, izmanipulisala i sada nas još nas želi uveriti kako je to za naše dobro. Šetali su se beogradskim ulicama i pozivali one koji su mahali sa prozora da im se priključe. Na kraju, stigli do Palate Srbija na Novom Beogradu… Plato je bio pun ljudi. Puno mladih, nasmejanih i srećnih ljudi koji žele da žive bolje i ne žele da budu “žrtve tranzicije” i diktatorovog ludila. Sve me podseća na devedesete, kada sam se i ja kao student “borio za bolju budućnost”. Mislili smo, kada oborimo Miloševića, da se diktatura više nikada neće vratiti u Srbiju, ali ne lezi vraže…
Evo mene opet na protestu protiv diktature, samo što više nisam student već, što se ono kaže, zreo čovek. Gledam te mlade ljude oko sebe i mislim da ima nade i budućnosti za sve nas. Znam da se nismo ni mi, devedesetih, uzalud borili, ali nismo posao završili do kraja i dopustili smo sebi ovo zlo.
Na kraju krajeva, ovo su naša deca koju smo naučili da je samo slobodan život dostojan čoveka i da su svakim korakom bliže ovom cilju. Mi danas šetamo sa onima koje smo naučili da hodaju. Malo li je? Samo morate biti bolji od nas i ne smete više dozvoliti polusvetu da vlada sa vama. Vi ste budućnost. Vi ste oni koje smo čekali.

Zlatko Jelisavac
Tekst za portal Autonomija

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: