Mehovi i vino

Dovukosmo se nekako i do subote, dana rezervisanog za kulturu, pa sam odlučio da se bar danas okanem analne speleologije i neprotestantske etike mladih “protestanata” i da malo uozbiljim ton. 

Najpre da obnovimo gradivo.  Kada se ono Vučić vaktile europresaldumio, to je izazvalo grdnu konfuziju u krugovima dvojke - koji se od tog šoka ni do današnjeg dana nisu oporavili - a ja sam Vučićevu metanoju pozdravio i ponadao se da će stvari krenuti nabolje. Svi uslovi su se i bili stekli da stvari krenu nabolje, jer, pazite, korak koji je Vučić prevalio od zadrtog radikala i mrzitelja EU i Zapada do evroentuzijaste, bio je ogroman i uopšte nije bio isfoliran, kako se to tumači u krugovima dvojke.

Foliranje je moguće unutar istog sistema - čak je i pravilo - ali prilikom radikalnog - prave li reči - prelaska iz jednog u dijametralno drugačiji sistem, foliranja naprosto ne može biti. Da bih pojasnio stvar poslužiću se poređenjem. Katolik, recimo, može biti fol dobar katolik - kao što je mnogi ovdašnji demokrata fol demokrata - ali ako tom katoliku dune pa pređe u islam, onda se to nikako ne može nazvati folirantskim činom. Može on posle biti fol dobar musliman - i najčešće to i bude - ali čin konverzije svedoči da se nešto u njemu nešto bitno bilo prelomilo.

Taj korak je za Vučića - koji u trenutku konverzije već bio čovek u zrelim godina - morao biti težak, teži nego svi ostali koraci koje je posle presaldumljivanja morao (i mogao, ali nije uspeo) napraviti na putu ka konačnom izlasku Srbije iz dvovekovnog potucanja.

Kako to u istoriji - a pogotovo u srpskoj istoriji - gotovo redovno biva, Vučić je poverovao da će taj titanski posao uraditi tako što će novo vino evroentuzijazma sipati u stare mehove populizma i radikalizma, pa se dogodilo ono na šta nas je Novi zavet upozorio: propali su i mehovi i vino. 

Vučić je na počecima svoje ere priželjkivao, a možda i očekivao nacionalni konsenzus - koji je, fakat, potreban ako se zaista namerava uraditi nešto konstruktivno u ovom razvaljenom društvu - ali je smetnuo sa uma da je nacionalni konsenzus jedna stvar, a da je populističko jedinstvo jednog naroda u jednom vođi nešto sasvim drugo.

Uprkos pozamašnoj količini vode koja mu je u međuvremenu ušla u uši, Vučić je isuviše iskusan političar da bi poverovao u milionsku podršku masa. Zna on vrlo dobro da osim na lojalnost nekolicine najbližih pobočnika - i to verovatno ne svih - ne može, a naročito ne na duže staze, računati na naklonost biračkog tela koje - uz prirodno osipanje - sačinjavaju isti oni koju su obožavali Tita, pa Miloševića, pa Koštunicu, pa Tadića i, na kraju, njega Vučića.

Zato mu je onih izbornih 55% bilo malo, što se lepo videlo u postizbornoj noći, pa je naumio da taj procenat pomoću medijskog (I svako drugog) pritiska podigne do vrtoglavih visina. Što je ćorav i opasan posao. I za njega i za nas ostale.

Svetislav Basara
Kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: