Novo doba (opet)

I DOSAD JE GLUMIO, ALI RANIJI ZAPISI – KAO I SVE GDE SU UPLETENI NOVINARI – NOSILI SU ŽIG PROLAZNOSTI: SADA SEBE GLUMI U PRAVIM FILMOVIMA

Koliko je glumaca pokušalo da rečima iskaže ono neizrecivo, tj. kako glumac ulazi u lik koji treba da odigra, ah, koliko se umetnici pripremaju, ako tumače kakvu istorijsku ličnost, koliko o originalu prethodno čitaju, odlaze tamo gde je ličnost živela, razgovaraju sa savremenicima ukoliko ih još ima, nalaze potomke, ako su ovi daj Bože živi i dostupni... U novom talasu (nešto između rijalitija i kratkometražnog umetničkog filma), Vučić glumi samog sebe te ne gubi dragoceno vreme na poniranje, pronicanje, uživljavanje i šta ti ja znam. Sinopsis, nekoliko glumaca koji u SNS vide budućnost (barem svoju), jedan avion po pristupačnoj ceni, jedan besplatan kafić, jedna biblioteka – eto srpske trilogije. Premijer zaista za naše dobro puno leti i puno čita, te se na setu, prvom i trećem (avio i biblio), osećao kao riba u vodi, doklen u kafiću se nakratko ukazao samo da dangubariji zapuši ta lakomislena usta vazda spremna da uzmu gutljaj piva.

Obično se misli da reklame neću reći baš lažu, ali da umnogome odstupaju od istine, u reklamama predsedničkog kandidata=predsednika Vlade ima pak istine više nego što bih se pre mesec dana usudio da zamislim: čovek ni najmanje ne prikriva da mu je ideal i cilj samodržavlje. U mojoj glavi, sto let spustia, još odjekuje "dole Car samodržac!", a jednonačalije mi kuca na vrata. Ono je, gle, za predsedničkog kandidata=predsednika Vlade najzad pronađeni oblik i preporoda i budućeg večitog napredovanja. Nisam znao da je Srbija Ustavom poverena dvojici pojedinaca, to sam čuo gledajući dramu u avionu, i taman sam pomislio da nam treba više upravljača, Vučić me prosvetli da sve konce mora vući samo jedan čovek, najbolje je da to bude najbolji međ najboljima, a to je zna se ko.

Na daskama koje život znače predsednički kandidat=predsednik Vlade je od rane svoje mladosti. Za navijaštvo kod nas ne postoji dovoljno razumevanja, samim tim ni dovoljno poštovanja, ali i u toj grupi (koja ako sve ide kako Bog zapoveda postaje grupa za pritisak: od nje rebre i protivnički timovi, i protivnički navijači, ali i uprava voljenog kluba zajedno sa igračima, pa i novinarka ako ozledi njihove nežne duše) svak igra svoju ulogu; tu je predsednički kandidat=predsednik Vlade osetio i snagu zajedništva, i značaj retorike: navijači nisu svi podjednako rečiti, ni podjednako daroviti, među njima se uspostavlja hijerarhija, i već odatle je, pretpostavljam, predsednički kandidat=predsednik Vlade izašao kao neko ko zna kako se valja ophoditi sa jačima, kako sa slabijima. Brzo se (možda i prebrzo), našao u harizmatičnoj blizini dvojice vojvoda, jednog kome će, gle, baš on prevremeno dati uput za ropotarnicu istorije, i drugog, koji se sada takođe pojavio na konkursu za vladaoca. U opisu pa neću reći posla, u opisu ranga vojvode je isto tako da glumi, te je g. Vučić najvećma sa ovom dvojicom velikana pekao glumački zanat i sa odlikom diplomirao u klasi najmlađeg doktora nauka u SFRJ i budućeg najstarijeg mastera isto nauka, ne znam kojih, grešna mi duša.

Glumački zenit ipak doživljava kao predsednik Vlade. Niko kao on nije tako naglo i brzo prelazio iz jednog duševnog stanja u ono posve suprotno, Šekspir bi ga primio u glumačku družinu: red samosažaljevanja, pa red hvalisanja, potom vakela i porcija prezira za sve koji nisu toliko vredni, samopožrtvovani i iskreni. To za kratko vreme publiku od divljenja i idolopoklonstva odvede do straha i prezira (mahom starog DOS-a, šta god to bilo), ali i do samoprezira, jer kad se vrsni glumac silom svog talenta okomi na lenštinare koji vazdan sede u toplom – ko se ne oseti prozvanim i krivim! (Nije čudo što mu se divi i L. R.)

Sparingujući u njegovom najnovijem izlivu samoljublja bibliotekarka ispušta otvorenu knjigu, bibliotekari čitaju stojećki, pa čak i hodu, uglavnom se ni bibliotekarka ni iznenadni gost neće sagnuti da vide je li upušteni biser naše književnosti i izdavaštva možda oštećen, državna službenica se sva blagoposvećuje korisniku koji joj knjigu vraća sa zakašnjenjem biblijskih razmera i nijednom joj se rečju ne izvinjava, nego se, naoborot, kočoperi zbog svoje beskrajne dobrote i savesnosti; bibliotekarka mu očito nije slala opomenu da vrati knjigu, niti je sprečila da nemarni ljubitelj poezije dobije đačku knjižicu: nakon tolikih godina možda je i zazirala od malog Aleka koji je toliko uzleteo, ali se zato mali Alek lično ukazao i, gle, preobilna moć učinila ga je još boljim, još duševnijim nego što je bio. Vratio se zato što drži reč, Mrs. Shark se naravno ne seća toga zaveta, knjige se biblioteci nakon desetak dana bez mnogo pompe vraćaju, ali to što negdašnjeg klijenta zove Mali Alek govori nam da potonji od malih nogu druguje sa knjigom.

Ono što sam od predsedničkog kandidata=predsednika Vlade čuo o DOS-u uteralo mi je strah u svaku kost: pa te spodobe nije dovoljno slistiti na izborima, lustracija je odveć blaga za takve neprijatelje mira, blagostanja i budućnosti. Car samodržac u Rusiji (ali i sovjetska vlast potom!) imao je na raspolaganju kaznu progonstva, naš samodržac ne može tome da pribegne, mogao bi da donese takav ukaz, ali koja bi država prihvatila prognane dosovce, ko bi se tog zla primio, sve i da mu Srbija za taj napor i rizik debelo plati.


Ljubomir Živkov
Kolumna za nedeljnik Vreme

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: