Premijerni predsednik ili predsednički premijer

Kad su bili studentski protesti ’68. drug Tito, alias „bravar“ kako ga je intimizirajuće i iritirajuće nazvao premijer, rekao je da su studenti u pravu. Drug Alek (gvožđar?) nije rekao da su današnji studenti koji protestuju u pravu već samo da smo im „mi“ (mi kao: ja predsednik i ja premijer?) dopustili proteste, saopštavajući nam tako i da su oni (on kao premijer, predsednik i sva ostala vlast) razmišljali o tome da proteste spreče.

Dakle, nemamo parlament jer ga je predsednica predusretljivo ukinula da bi mu „sačuvala dostojanstvo“, a sad neće da sazove sednicu jer „nije bezbedno“. (Od larme sa uličnih protesta poslanici vlasti neće čuti zvonce pa neće znati kada da glasaju „za“?) Nemamo predsednika države jer se stari već odselio, a novi još nije zvanično proglašen (mada jeste samoproglašen). Nemamo ni vladu jer je premijer sada predsednik (mada nije podneo ostavku na mesto premijera), a dok se ozvaniči predsednik, pa dok predsednik imenuje mandatara, a ovaj ministre, parlament će već biti na letnjem raspustu pa sve do jeseni neće imati pred kim da polože zakletvu.

Jedino što u državi imamo je – jedan čovek koji obnaša funkciju premijera i oponaša sve druge funkcije. Pa ipak, i pored te činjenice i pored jasno napisanog „Dole diktatura“ na čelu kolone, mediji i dalje izveštavaju (doduše retko, kratko i nevoljno) da su na ulicama – „demonstranti nezadovoljni rezultatima predsedničkih izbora“.

RTS „vlasništvo građana Srbije“ i „naše pravo da znamo sve“ objavljuje da se u nekoliko gradova (a zapravo u dvadesetak!) održavaju protesti (svakodnevni i višesatni!) ali slikom prikaže tek nekolicinu građana (od desetina hiljada!) koji deluju kao da su u običnoj šetnji. Zakrčene trgove i ulice nisu snimili čak ni sa sopstvenih prozora pod kojima ih hiljade ljudi dozivaju svakog dana. Ali su zato objavili da je premijeru žao što je ispred skupštine oštećen „zid plača“ (koji je oduvek takav – drljav, ruglo glavnog grada i uvreda za žrtve) i da će on, premijer, dati novac „narodu sa Kosova“ da obnove taj „zid“ (a zapravo žičanu ogradu sa platnenim krpama).

Pa, zaboga, RTS je potrošio više minuta u Dnevniku da se u formi monologa raspravi sa novinskom agencijom (čiju vest nije ni objavio) da se na protestima minut ćutanja ispred RTS-a ne odnosi na RTS-ovo ćutanje o protestima već na odavanje pošte žrtvama šestoaprilskog bombarovanja u II svetskom ratu i netom poginulim vojnim pilotima, nego što je ukupno potrošio minuta na izveštavanje sa aktuelnih domaćih protesta (dok o onim u drugim zemljama izdašno izveštava!).

Jer je valjda javni interes da medijski javni servis (koji se pri tom stalno hvališe kako je i najgledaniji) izvesti o tome zašto demonstranti utihnu na minut, ali ne i o tome šta uzvikuju. A naročito ne o tome zašto to rade. Jer živimo u najboljem od svih svetova, a ne u medijskom mraku i pod samovoljom jedne osobe.

Nadežda Milenković
Peščanik.net, 10.04.2017.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: