Sadejstvo medija i vlasti u podrivanju protesta: Udruženi poduhvat bezočnog falsifikovanja

Gladijatorsko nadmetanje medija i vlasti u ocrnjivanju studentskih protesta otkriva poremećenu svest koja ne može da zamisli da postoje slobodni ljudi koji se na protest ne odlučuju zato što ih je neko nagovorio, već zato što ne vide drugi način da izraze nezadovoljstvo

Starešinama jezuitskog reda pripisuje se izreka „Dajte mi dete od 15 godina i od njega ću učiniti što god hoćete“. U srpskoj verziji, ta deviza bi mogla da glasi: dajte mi medije samo 15 dana i od građana ću učiniti što god hoćete.
Ako se ima u vidu da vladajući medijski monopol ovde traje mnogo duže od 15 dana, srazmerno je i veća moć preoblikovanja građana u podanike, a stvarnosti u nepostojeću fikciju.

Kako je Blic otkrio ekstremiste

Dokle to seže uverili smo se u tobože izbornoj kampanji u kojoj su svi informativni i državni izvori bili u službi samo jednog čoveka, kao što se uveravamo ovih dana u bezočnom falsifikovanju demonstracija na ulicama.
Protesti se u režimskim medijima i na televizijskim mrežama (uz par izuzetaka) opisuju kao „plaćenički“ i „spolja podsticani“.
Kao da im je u gladijatorskom nadmetanju da što više ocrne demonstrante više stalo do toga da što dublje potonu na dno nego da budu na vrhu, pustili su mašti na volju, smišljajući neprestano nove zavere.
Blic, tako, na naslovnoj stranici upozorava kako su se „ekstremisti umešali među studente“, a na jednoj od unutrašnjih priređuje neku vrstu kviza u kojem se čitaocima na pitanje ko organizuje proteste, nude sledeći odgovori: strane službe koje žele haos, domaće službe, Vuk Jeremić i drugi iz opozicije, Džordž Soros sa simbolom „patkice“.
To što se u širokoj lepezi osumnjičenih – sve do Hromog Dabe – dopušta i najmanje verovatna mogućnost da su mladi ljudi (doduše „zavedeni“ i „zloupotrebljeni“) sami pokrenuli protest, ima i jednu dobru stranu jer, ako ništa drugo, otkriva da su od tabloidiotizacije oboleli i sami njeni pokretači. Da su, drugim rečima, na onom nivou poremećene svesti koja ne može da zamisli da postoje slobodni ljudi koji se na protest odlučuju ne zbog toga što ih je neko nagovorio, već zbog toga što ne vide drugi način da izraze nezadovoljstvo političkim i društvenim prilikama.

Huligani u kratkim pantalonama

Da ipak nije reč samo o dobrovoljnoj tabloidiotizaciji, govori apsolutno sadejstvo medija i vlasti u podrivanju protesta, što je na gotovo simboličan način obeležio ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović gostovanjem na Pinku.
Imao je, mora se priznati, nemoguću misiju da demonstracije predstavi kao potvrdu „demokratskog“ poretka, a da – u isto vreme – njihove učesnike prikaže kao potencijalne nasilnike koji prete nepomućenom miru i stabilnosti.
Ako je ministar imao teškoća da poveže nepovezivo, ružičasta televizija se nimalo nije ustezala jer je uporedo sa pričom gosta nizala kadrove devojke koja poteže flašu piva, novinara koji (da bi prikrili zaveru) opušteno razgovaraju, huligana i sumnjivih tipova (od kojih su neki u kratkim pantalonama).
Pošto je nametljiva upornost – sa kojom su više puta emitovane – fotografijama i doslovno davala karakter policijske poternice, moramo se pitati sa kakvom svrhom, a još više sa kakvim pravom su snimljene. Da li da se „pristojni“ građani nahuškaju na „izgrednike“? Da se ovim prvim pomogne da – kada dođe čas za to – lakše prepoznaju sve one koji remete idilu postizborne Srbije.
Da u tumačenju prirode demonstracija i samog pojma demokratije postoji primetna zbunjenost, svedoči, najzad, neusaglašenost izjava samih predstavnika vlasti.

Idete li kod tetke ili ne idete?

Dok se ministar na Pinku upinjao da dokaže kako protesti imaju politički karakter, visoki zvaničnik SNS-a Vladimir Đukanović u svojstvu kolumniste Blica i doslovno piše da „tu ima svega i svačega, samo politike nema“, da bi zaključio kako je to opasno jer može da proizvede haos.
Za ministra je, dakle, opasno to što demonstracije imaju politički karakter, a za njegovog partijskog kolegu što nemaju. Pa dogovorite se već jednom. Da li, kao Bora Todorović u „Balkan ekspresu“, idete kod tetke ili ne idete?
Za razliku od svojih partijskih kamarada, ministarka Mihajlović se – koristeći demonstracije kao povod – upustila u tumačenje samoga pojma demokratije. Za nju je ona pravo manjine da iskaže svoje mišljenje, ali i obaveza da se poštuje volja većine.
Mogli bismo se naravno složiti sa takvim mišljenjem, da ministarka nije propustila da primeti kako mladi ljudi protestuju upravo zbog toga što u strogo nadziranim medijima nema prostora za drugačije mišljenje. Što je, drugim rečima, Srbija u nekoj vrsti informativnog aparthejda.
Dr Stefanović je takođe dužan da objasni svoje razumevanje demokratije. Zbog čega su politička okupljanja kada ih organizuje njegova stranka poželjna i državotvorna, a kada ih priređuju studenti – opasna i subverzivna.
Da li time hoće da kaže da protesti ovih drugih ne bi smeli da idu dalje od izražavanja nezadovoljstva kvalitetom viršli u studentskom restoranu ili pak samo želi da svoj već zapaženi doprinos naučnoj misli obogati novom, do sada nepoznatom komponentom „jednodimenzionalne“ demokratije?
Nisu se svi gosti jutarnjeg programa Televizije Pink opterećivali nijansama. Predsednički kandidat sa najmanje glasova i predstavnik pokreta „Zavetnici“ bili su jednodušni u pozivu da se predupredi ni manje ni više ugrožavanje državne bezbednosti od strane „tuđih plaćenika“.
Imajući u vidu da je predupređenje samo eufemizam za nasilno onemogućavanje demonstracija, ne čudi što se – sa širenjem protesta – takva mogućnost preteći nagoveštava. Više čudi to što je osobama koje – uprkos prerušavanju u predsedničke kandidate i stranačke aktiviste – više liče na policijske provokatore, povereno da to obznane.

Dušan Miklja
Tekst za portal Cenzolovska.rs

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: