Srpska (o)srednja klasa

Notorna je činjenica da bez jake srednje klase nema demokratske, stabilne i bogate države – videćemo kasnije i zašto – kao što je notorna činjenica da u Srbiji srednje klase nikada nije bilo, niti je moglo biti, jer su srpske političke elite, tradicionalno sklone autoritarnosti, u korenu sasecale svaku mogućnost formiranja širokog sloja dobrostojećih građana, finansijski nezavisnih od države, koji žive od svog rada, a ne od milosti države, i koji nisu spremni da nasedaju na pompezne ideološke besmislice.

Kad god bi u Srbiji – u svim njenim društvenim uređenjima, a mnoštvo ih je – stvari krenule nabolje i kad god je malo nedostajalo da se formira jaka srednja klasa, a to se u toku mog života dogodilo dva puta, srpske autoritarne elite su izazivale krizu i, tobože stajući u odbranu ovih ili onih „ideala”, nasilno zaustavljale proces oslobađanja ljudi od svemoći države i njihovu emancipaciju od podanika u građane.

Prvi put se to dogodilo krajem šezdestih godina prošlog veka, u vreme do tada nezapamćenog ekonomskog prosperiteta, protiv kojeg ondašnja partija i država ne bi – kao što u početku i nisu – imale ništa protiv pod uslovom da finansijska nezavisnost nije sa sobom povlačila i logičnu težnju za drugim oblicima slobode i nezavisnosti, a to rigidni komunistički režim nije sebi mogao dopustiti pa je, na samom početku sedamdesetih, kada je stvar zapretila da izmakne kontroli, Tito brže-bolje napisao famozno „pismo” i pokrenuo kampanju protiv tehnomenadžera i anarholiberala, što je Jugoslaviju, a naročito Srbiju, vratilo decenijama unazad.

Srednja klasa je u Srbiji (i Jugoslaviji) drugi put dobila šansu krajem osamdesetih i početkom devedesetih, naročito za vreme vlade Ante Markovića, u vreme sveopšteg poleta (pomračenog i potisnutog u zaborav docnijim mračnim zbivanjima), kada, između ostalih novotarija, počinju da se otvaraju i da uspešno posluju i privatne firme veće od do tada dozvoljenih obućarskih radionica, frizerskih salona i kafana. Budući da je prethodna ideološka matrica zbog globalnog sunovrata komunizma postala neupotrebljiva – društvena svest već beše uznapredovala toliko da bi optužiti nekog za desna skretanja i anarholiberalizam moglo izazvati samo podsmeh – srpska autoritarna politička (i saslužujuća kulturna) elita, koja je u stopu pratila elite iz drugih republika, nije imala drugog izbora nego da se vrati u XIX vek i da kao sredstvo antiemancipatorske borbe upotrebi nacionalizam, protiv kojeg je po partijskim forumima koliko juče vodila žučnu borbu.

Može da zazvuči preterano, nekome se može učiniti i relativizirajuće, ali usuđujem se reći da – bar što se Srbije tiče – uzrok ratova iz devedesetih u suštini nije bilo nikakvo teritorijalno proširenje i stvaranje „velike Srbije” – bio je to samo povod – nego borba protiv srednje klase u nastanku i demokratije, te da su u toj borbi autoritarne elite svih ex-YU republika, osim možda Slovenije, izvojevale ubedljivu pobedu.

Ako pokušamo proniknuti zašto u Srbiji nikada nije bilo srednje klase – niti će je, kako stvari stoje, ikada biti – već će nam nakon površnog čitanja devetnaestovekovnih istorija biti jasno da je Srbija od samog početka koncipirana kao država u kojoj će srednja klasa – iako u ono vreme nepoznat pojam – biti nemoguća. Srbija je u startu zamišljena (i u granicama njenih skromnih mogućnosti organizovana) kao utopija, kao besklasna „narodna država”, idilična zajednica „dobrih Srba”, listom zemljoradnika i pastira, kao neodrživa kombinacija zemljoradničke zadruge i vojnog logora.

Srpska devetnaestovekovna autokratska elita je u onovremenoj romantičarskoj maniji precenjivanja i idealizovanja sopstvene nacije – nije to bilo specifično samo za Srbiju – a pod uticajem rđavo pročitane ideologije ruskih slavjanofila i socijalista, u dostignućima i institucijama uređenih zapadnih država videla samo zlo i trulež, dok je u srpskom narodu, srpskoj običajnosti i srpskom mentalitetu prividela ideal neiskvarenosti i čistote, pa je – da li namerno, da li nenamerno, ostaće zauvek nepoznato – ukinula sve staleže i sve klase, osim bezobličnog „naroda” i vlasti i – pre nego što ju je i izgradila – za sva vremena razorila društvenu hijerarhiju.

Od sumanutog projekta Srbije kao velike zemljoradničke zadruge, na kraju ništa nije bilo – niti je moglo biti, jer su se u novonastalim istorijskim okolnostima i same seoske zadruge uveliko počele raspadati – ali su preživeli zadružni mentalitet, opsednutost proširivanjem zemljišnog poseda i – nakon što su zemljoradnici pretvoreni, najpre u proletere, pa u lumpenproletere – u apsolutnu zavisnost od državne milostinje, što je sve uzeto skupa stvorilo idealan ambijent za avanturističke (ponekad i samoubilačke) politike raznoraznih autoritarnih režima.

Svetislav Basara
Kolumna za nedeljnik Ekspres

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: