Trauma kao izbor

Predstavljajući poraz u kosovskom boju kao centralni događaj srpske istorije, ozlojeđenost zbog “gubitka carstva” kao ključni faktor nacionalne kohezije, a pobedu (osvetu) u budućem kosovskom boju kao nacionalni program naši su devetnaestovekovni mitotvorci i državotvorci - uz olakšavajuću okolnost da su to učinili iz najboljih namera - trasirali put mnoštvu budućih srpskih poraza.

Ozlojeđenost i osujećenost, osećanje poraženosti i večite izloženosti nepravdi, u Srbiji su s vremenom poprimili oblike nacionalnog karaktera, sušte suprotnosti mesijanskom i pobedničkom duhu preovlađujućem u Rusiji, od koje se - u XIX kao i u XX i XXI veku - očekivala bratska pomoć u projektu osvete Kosova i restauracije Dušanovog carstva, ali - kada nas je potucanje po istorijskom bespuću i tamo odvelo - i u izgradnji besklasnog društva.

Osnova našeg (preovlađujućeg) nacionalnog karaktera - koji, da ne bude zabune, nije ni urođen ni usudom predodređen niti je svojstven samo Srbima, nego je spolja nametnut, pa opšteprihvaćen - jeste “izabrana trauma” psihološko stanje koje Vamik Volkan opisuje kao nespremnost (ili nesposobnost) velikih grupa - ili čitavih naroda - da prevladaju neki traumatičan događaj iz prošlosti, pa taj događaj mitologizuju i tu mitologizovanu (i ideologizovanu) traumatizovanost prenose s kolena na koleno na buduće generacije.

I još Volkan dodaje: “Jednom kada trauma postane ‘izabrana trauma’, istorijska istina o traumatičnom događaju postaje irelevantna.”

Eto, uzgred, mogućeg odgovora na pitanje iz podnaslova Đorgovićeve knjige - šta ljude u Srbiji tera da rade protiv sebe? Ti se ljudi ( a u Srbiji ih je većina) intuitivno opredeljuju - i masovno podržavaju - politike koje će “obezbediti” kontinuitet traumatizovanosti. Prosto rečeno: tamo gde vlada izabrana trauma, osim traumatizovanosti nema drugog izbora.

Traumatizovanost možda jeste neprijatna, ali je istovremeno i opravdanje za inerciju i nepočinstva počinjena u ime osvete nad nanosiocima traume, čije prevazilaženje se suštinski ne želi. U devetnaestovekovnoj Srbiji je, recimo, ubiti Turčina bilo junačko delo, što u ondašnjoj Evropi psihotizovanoj razobručenim nacionalnim romantizmima nije bilo naročito zazorno, ali je - zahvaljujući vanvremenosti srpske stvarnosti oblikovane mitologizovanim istoricizmom - ubiti Turčina bilo junačko delo i krajem XX veka, u vreme, dakle, kada su nacionalni romantizmi bili stvar daleke prošlosti.

Eto zato juče rekoh da omladinski protesti treba da budu pobuna protiv ubuđale nerealnosti, a ne zahtev za ostavku Maje Gojković jer će na njeno mesto doći Raja Stojković, a sve će drugo ostati isto. 

Svetislav Basara
Kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: