Traumatizovanost nekad i sad

Nevolje sa izabranom traumom - kojoj se načelno nema šta prigovoriti jer je, kao i sve drugo, stvar slobode izbora - nastaju tek kada se traumatizovanost politizuje preraste u sredstvo društvene legitimizacije i izraz vrhunskog patriotizma, što predstavlja idealan ambijent za manipulaciju emocijama i društvenu prohodnost i probitačnost - nazovimo je provizorno - traumatizovanosti iz niskih pobuda i koristoljublja.

Da bismo pojasnili tu krajnje neuhvatljivu stvar, vratićemo se na banalan primer drevnog - od upotrebe već sasvim izlizanog, ali za sva vremena paradigmatičnog - žandarmerijskog podnarednika koji se na nečastan način domogao mračnog predmeta želja formalno braneći kraljevu čast. 
Hajde da obnovimo gradivo. Šta je uradio podnarednik? Pred pijačnom publikom je odglumio traumatizovanost zbog (izmišljene) uvrede nanete suverenu, što je muža jebene stranke koštalo stvarnog zatvora, a podnaredniku omogućilo i da omasti Crven Ban i da istovremeno ostavi utisak zaštitnika srpskih svetinja.

E sad, dok su se u Srbiji takvim rabotama bavili podnarednici i seoske jajare, stvar je kako-tako guzeljala, ali se stvar tragično iskomplikovala kada je krajem osamdesetih godina prošlog veka (mada je toga bilo i ranije) podnarednikovu tehniku preuzela takozvana elita - što reko Mirko Kovač gora od rulje - koja je ko danas na srpskim političkim (umetničkim, naučnim i privrednim) pijacama iza glasa vikala "kome ti Tita", da bi ko sutra arlaukala "kome ti Svetog Savu".

Valjda ste do sada dokonali da je to bezočno prekonoćno presaldumljivanje glatko prošlo kod srpskog naroda i senata jer je u tom bednom igrokazu bitna traumatizovanost, a ne predmet traume, pa otuda nije čudo - iako u suštini jeste - što su Srbi - koji su na zvuk sirena na dan Titove smrti stajali u stav mirno u dubokoj kolektivnoj žalosti za najvećim sinom naših naroda i narodnosti - posle samo nekoliko godina nahrupili na Gazimestan da bi prigrlili kosovsku traumatizovanost koju im je ponudio aparatčik koji je do juče - u retkim prilikama kada bi mu maršal dozvolio - Tita ritualno ljubio u dupe.

Tračak nade se ukazao posle petog oktobra kada je Zoran Đinđić pokušao - i taj pokušaj platio životom - da "naš narod" pretvori u srpske građane i da ih trgne iz vekovnog ćorsokaka (vrlo često isfolirane) začaranosti, traumatizovanosti i očemerenosti. Epilog znamo. Đinđićev ubica je u slavskom pojasnu - saglasno srpskoj epskoj tradiciji - proglašen za srpskog junaka, a u krugovima dvojke je zavladalo snažno osećanje traumatizovanosti, koje se produžilo do današnjeg dana i koje će se - ako se ne dogodi čudo - produžiti vo vjeki vjekov.

Svetislav Basara
Kolumna za dnevni list Danas 

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: