Tužno mi je kako se ponaša ogroman broj profesora

Bunt mladih je prirodna reakcija koja se mogla dogoditi kao odgovor na beznađe i besperspektivnost života pod tim uslovima i u ovoj zemlji. Mislim da je protest spontan. Najgore mi je što se i studenti, u kontekstu opšte komercijalizacije, blate da su "plaćenici". Pored "Protesta protiv diktature" da pomenemo i druge kao odgovor na situaciju u kojoj živimo: protest prosvetara, vojske, policije, Ne da(vi)mo Beograd, Marš za nauku, brojni štrajkovi radnika i radnika invalida... Zar sve ovo ne odslikava situaciju u zemlji - kaže za Danas Marija Bogdanović, profesorka Filozofskog fakulteta i nekadašnja rektorka Univerziteta u Beogradu, koja je na toj funkciji bila u vreme Studentskog protesta 96/97.

* Predstavnici zvaničnih studentskih organizacija su se ogradili od protesta obrazloženjem da oni nisu studentski već građanski. Kako to tumačite, s obzirom da su brojni raniji protesti u kojima su učestvovali studenti imali upravo političke zahteve i da su među učesnicima bili i drugi građani? Dakle, jedno nije isključivalo drugo.
- Čovek je svestrano društveno biće i kao takav on je prvo građanin, a tek potom i student, i radnik, i policajac, i lekar ... te je potpuna besmislica da se pravi podela na studentski i građanski protest. Studenti su krenuli u pobunu upravo zato što su građani zemlje u kojoj ne vide svoju budućnost. Otuda ovo jeste suštinski građanski bunt, pokrenut i predvođen mladima koji nemaju šta da izgube. Zašto studenti kao građani nemaju pravo na političke proteste?! Kako se može studentima osporavati pravo na političko mišljenje i pravo da kritičko rezonovanje o prilikama u kojima žive?! Uostalom, na studijama oni se neprekidno usmeravaju ka razvijanju kritičkog mišljenja. Što se tiče zvaničnih omladinskih organizacija koje se ograđuju od ovoga što se događa, ostaje mi samo da pomislim da je reč o rukovodećem kadru koji nije ni razgovarao sa svojim članstvom.
* Studentima se poslednjih 15 godina zamera što su letargični, što su na ulice izlazili samo da traže niže školarine, 48 ESPB i dodatne ispitne rokove. Šta ih je, po Vašem mišljenju, sada izvelo na ulice?
- Mislim da je posle velikog bunta devedesetih i ogromne potrošene energije došlo do opuštanja, ali i nade i očekivanja da će se krenuti napred. Studenti su se vratili u klupe i krenuli da uče. Uvodi se radikalna reforma obrazovanja, napušta se jedan sistem, a preko noći uvodi drugi, naučne discipline se parcelišu u kurseve, gubi se temeljno teorijsko obrazovanje, a ne dobija praktično (razumevanje dela bez poznavanja celine nije moguće ni u jednoj oblasti), mogućnost zapošljavanja je nikakva, formiranje porodice se odlaže, mladi ostaju zavisni od roditelja, a njihovo nezadovoljstvo raste, napušta se zemlja... "Fiskalna konsolidacija" široke slojeve stanovništva sve više gura u bedu dok na drugoj strani raste broj milijardera, institucije sistema su paralisane u svom radu, neprekidno smo u izbornoj kampanji iako 50 odsto glasačkog tela ne izlazi na izbore, a od druge polovine, polovina glasa za rasutu opoziciju, dakle četvrtina glasa za prazna obećanja o boljem životu. Tri četvrtine zajednice je "umorno" i plamičak nezadovoljstva je buknuo i njega su rasplamsali mladi, ali nisu sami. Sazrevanje je trajalo skoro dvadeset godina.
* Možete li da napravite paralelu između današnjih i protesta kada ste Vi bili na čelu Univerziteta u Beogradu? Po čemu se tadašnji i današnji studenti razlikuju?
- I tada je trebalo da prođe izvesno vreme da sazru uslovi nakon raspada zemlje, 'skrivenog rata', sukoba na Kosovu, ekonomskog propadanja, studentskog protesta 1992, suspenzija univerziteta Srbije iz Evropskog udruženja univerziteta, masovnog napuštanja zemlje... da bi se sa izbornom krađom, kao okidačem, pokrenuo masovni građanski, ali i nezavisan protest studenata 1996. Studenti su tada krenuli u protest sa univerziteta, a ne preko društvenih mreža. Nastava je prekinuta na Filozofskom fakultetu, uprava fakulteta je dobila podršku celog Veća fakulteta, što je značilo i apsolutnu podršku studentskim zahtevima svih 78 dana protesta. Već prvih dana 13 fakulteta Beogradskog univerziteta (BU) je podržalo protest, a potom su se i drugi pridružili. Dekani fakulteta BU su imali dva do tri puta nedeljno sastanke prateći tokove protesta uz saradnju sa studentskim rukovodstvom protesta. Studenti su se odmah na početku organizovali i precizno definisali svoje zahteve. Znam da su iz organizacije protesta dosta brzo odlazili dotadašnji zvanični rukovodioci jer nisu izdržali pritiske univerzitetske uprave i partije, a isplivali oni koji su dosledno istrajavali radi ispunjenja ciljeva. Uz brzo organizovanje, precizno formulisanje ciljeva, otvorenih fakultetskih prostora (uz potpunu logistiku) za održavanje sastanaka i pripreme svakog sledećeg koraka, pisanje transparenata, organizovanje lekarske službe ..., sledila je i podrška građanstva koje je donosilo hranu. Ciljevi su bili priznavanje izborne krađe, autonomija univerziteta, sloboda medija, smena rektora univerziteta kao simbola tadašnjeg režima (zahtev koji je poslednji ispunjen i protest završen). Uz ogromnu podršku i učešće univerzitetskih profesora studenti su imali svoju nezavisnu maršrutu u podne i tačno određenim ulicama. Ciljevi su naravno bili politički i moralni, ali ne i borba za vlast i funkcije. To je bilo prepušteno političkim strankama. Današnji protest je takođe rezultat situacije u zemlji koja se, nažalost, nije promenila nabolje. A današnji studenti nemaju ni formalnu podršku univerziteta, niti masovnu podršku profesora kao ni ostale navedene uslove, ali im se pridružuju i drugi građani.
* Kako komentarišete apel podrške Aleksandru Vučiću, koji je, između ostalog, potpisao i dekan Filozofskog fakulteta, ali i veliki broj univerzitetskih profesora? Da li je interes pobedio zdrav razum?
- Prvo, većina profesora ovog fakulteta se ogradila od tog potpisa svog dekana. Inače mislim da se vreme ubrzano menja. Danas je komercijalizacija (uz grabež, lopovluk, prevare, laži) prevladala društvenom scenom te i veliki broj profesora radi dopunske poslove: kao savetnici u državnim organima, privatnim firmama... Inače, u ekonomskim uslovima koji pokazuju da smo poslednja zemlja u regionu po BDP, što uz svakodnevna obećanja da će biti bolje, a svakim danom je sve gore, stvara osećaj straha i nesigurnosti u egzistencijalnom smislu. Zdrav razum govori "sačuvaj radno mesto", "ne talasaj", "dosta mi je svega", "ne interesuje me", "u ovoj zemlji se nikada neće ništa promeniti"... Kao što rekoh, 50 odsto ljudi ne izlazi da glasa, jer ovo je zdrav razum koji je pobedio. Umorni smo. Tužno mi je da se i ogroman broj profesora univerziteta ovako ponaša i ovako misli.
* Kako gledate na to što profesori nisu danas na ulici sa svojim studentima?
- Već sam rekla da se vreme promenilo, ali me strašno zabrinjava što, ne samo moj fakultet, već univerziteti u Srbiji, nisu ispunili svoju akademsku obavezu i energično i ozbiljno preispitali problem kupljenih (poklonjenih) diploma i plagijata. To nije političko pitanje ni u jednom svom segmentu! Gde se izgubila autonomija univerziteta i akademska čestitost, da o strogo akademskim pitanjima ne može da raspravlja i presuđuje isključivo univerzitet?! Zar se prihvata odgovor "nikad nisam nešto gluplje čuo" iako je to odgovor "najboljeg studenta Pravnog fakulteta"? Izvinite, ovde je pitanje da li je nešto tačno ili nije, a ne da li je glupo ili pametno. Zašto bar na ponovljene pozive koleginice Danice Popović nije bilo moguće izaći u javnu raspravu o jednom od plagijata?!

Izvor: Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: