Ulica kao škola

Prethodnih nedelja širom Srbije protestuju uglavnom studenti. To od ulica i trgova čini svojevrsni javni prostor – sa nacionalnom frekvencijom. Studentima se zamera što protesti nisu studentski nego su – politički. „Politički“ je u toj primedbi mišljeno pežorativno, kao teška uvreda. To, međutim, ne može biti uvreda: svaki izlazak u javni prostor da se nešto zahteva po definiciji je politički. Međutim, iz ugla studenata nešto drugo čini ove proteste posebnim: oni nisu samo politički, već su i obrazovni. Mladi ljudi na ulicama nisu samo građani, oni su i đaci. U ulozi predavača, s druge strane su se našli razni akteri – od političara, preko medija, do sindikata. Važi i obrnuto – mladi ljudi drže čas iz građanskog dostojanstva. Oni su na izborno nasilje odgovorili protestom. To je njihova obrazovna poruka upućena društvu. Šta im za uzvrat ključni akteri nude kao svoju poruku? Recimo to odmah – u ovom specifičnom, dvosmernom obrazovnom procesu imamo dve suprotstavljene poruke. S jedne strane, studenti šalju demokratsku poruku o građanskom integritetu u najširem smislu; s druge strane, vlast hoće da ih uvuče u obrazovni proces čiji je cilj – lomljenje ličnosti.

Pođimo od predsednika vlade. On je studentima poslao poruku da mogu da izađu na ulicu samo zato što im je on to dopustio. Odmah im je postavio i granice, to jest uslove pod kojima mogu biti na ulici, i nazvao to crvenom linijom nasilja. Konačno, stavio im je do znanja i to da ga oni i njihovi zahtevi ne zanimaju: što se njega tiče, mogu protestovati zauvek. Ta poruka je otvoreni poziv na nasilje, ali predsednik vlade dotle ne dobacuje: kada kaže da će pažnju na proteste skrenuti tek ako oni postanu nasilni, a inače ga poruke sa ulice ne zanimaju, on demonstrantima praktično poručuje da posegnu za nasiljem. Zašto predsednik vlade ne dobacuje do ovog značenja vlastite poruke? Zato što je uveren da je najjači i da mu niko ništa ne može. Znamo tu njegovu izjavu: niko nije jači od države (čitaj: mene).

Poruka predsednika vlade ima još jedan sloj: on studentima kaže – pogledajte rezultate ponovljenih izbora, to je pravi učinak vaših protesta. Međutim, samo totalni ignorant (ili lažov) može da se pozove na te rezultate: režim je 2. aprila do kraja obesmislio izborni proces i svi novi rezultati su naprosto irelevantni. Pošto studenti nisu ignoranti, za predsednikom vlade ide četa poslušnika koji prete. Jednu pretnju smo već videli: protesti nisu studentski, nego su, gle čuda, politički. Druge pretnje su zloćudnije – sa pokazivanjem slika i imenovanjem učesnika protesta ponaosob. Kakva je to poruka studentima? Živite u društvu gde je sva moć u rukama jedne osobe, mimo zakona i institucija. Ta poruka ima i svoj podtekst – ta osoba nije previše pametna, a izrazito je nasilna i sklona lažima. Dobro, to su studenti znali i ranije, pa je ta lekcija već postala dosadna, ali je nevolja što se iz dana u dan ponavlja. Drugi deo lekcije tiče se ustrojstva – gledamo na delu poredak stroge subordinacije na čijem vrhu je jedino moguće imati ličnost (kakva god da je ona), dok su svi ispod nje puke ljušture bez svojstava, rezonantne kutije za vođine poruke.

Ovaj hijerarhijski model širi se i prožima društvo, uključujući medije sa nacionalnom frekvencijom. Mediji su ćutali o prvim danima protesta. I tek kada je vođa odredio ton i zadao stav o protestima, to je, unutar tih okvira, postala dopuštena tema. Pritisak sa ulice na medije još nije dao rezultat. Zato demonstranti moraju da šetaju i poruku lično prenesu do svojih sugrađana. Poruka o društvu i medijima je onda sledeća: u medijima može da se nađe samo ono što se s vrha dozvoli. Ta poruka ima i svoje naličje: kada zatvoriš političke institucije (parlament, recimo) i medije – politika se izmešta na ulicu, a poruka ima onaj domet koliko možeš da prepešačiš. Studenti su to savladali, ostaje nada da će to shvatiti i stranke u opoziciji.

Među akterima koji drže čas tokom protesta našli su se, očito nevoljno, i sindikati. Sindikalni čelnici odbili su poziv studenata da se sindikati sa svojim zahtevima pridruže njihovim protestima. U tom kontekstu, naročito je živopisan odgovor predsednika Saveza samostalnih sindikata: „Gde su bili studenti kad je usvajan Zakon o radu?“ I ovaj, kao i onaj predsednik, naravno, laže (ili je neobavešten). Međutim, sve i da je istina da studenata nigde nije bilo, njegov je odgovor besmislen. Stvari ipak stoje još gore, jer nije tačno da studenata nigde nije bilo: okupljeni u više levičarskih organizacija, (bar neki) studenti su sve vreme pratili i reagovali na zakonske promene u vezi sa položajem radnika. To međutim sindikalne čelnike ne zanima – oni su okrenuti samo ka jednoj tački, ka vrhu moći, i odatle očekuju milost. I to je lekcija o društvu koju su tokom protesta dobili studenti.

Zatrpani svim tim lekcijama, studenti bi mogli da zaključe jedino to da žive u zemlji – laži, mržnje i beznađa. Što, složićemo se, i nije baš najbolja pedagoška poruka. Pa nam ostaje da se zapitamo kakvo je to društvo koje o sebi šalje baš takvu obrazovnu sliku. Upornim ostajanjem na ulici, iz dana u dan, studenti pak demonstriraju da se ne mire sa tom slikom. Šta je, međutim, sa njihovim pravim nastavnicima i profesorima, iz srednjih škola i sa univerziteta? Kakvu bi onu sliku da pošalju – o sebi i o društvu koje dele sa svojim učenicima? Savim primereno našoj današnjoj situaciji, pre više od pola veka obrazovni autoritet je na jednom mestu definisan kao prihvatanje odgovornosti za svet koji se ostavlja novim generacijama. Nastavnik može opravdano da računa na onu meru autoriteta koja je ravna meri u kojoj on ili ona prihvataju odgovornost za stanje sveta u kome žive. Rečima same autorke: „Obrazovanje je tačka u kojoj odlučujemo da li dovoljno volimo svet da smo spremni da preuzmemo odgovornost za njega i tako ga spasemo od uništenja koje bi, kad ne bi bilo obnavljanja, kad ne bi pristizali novi i mladi, bilo neizbežno. Obrazovanje je i tačka u kojoj odlučujemo da li dovoljno volimo svoju decu da ne želimo da ih izgnamo iz svog sveta i pustimo da se sami snalaze, i da li ih volimo dovoljno da im ne uskratimo šansu da preduzmu nešto novo, nešto što ne vidimo unapred, ali ih unapred pripremamo za zadatak obnove zajedničkog sveta.“

Studenti su nam pružili šansu da postanemo bolji nego što smo sada. Na nama je da tu šansu iskoristimo. Po prirodi svoje profesije, nastavnici i profesori bi morali biti prvi koji će odgovoriti na njihov poziv.

Dejan Ilić
Peščanik.net, 19.04.2017.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: