Zarobljenici autoritarizma

Miloševićev režim je tek u poslednjoj fazi – od 1999. pribegao ovome što radi aktuelna Vučićeva vlast: nazivanju političkih protivnika neuračunljivima i ludacima sa F dijagnozom. U Miloševićevo doba policija je od medicinskih ustanova uzimala zdravstvene kartone političkih protivnika i objavljivala ih u medijima, pre svega u Politici i Dnevniku RTS-a. Dok je Miloševićeva družina to radila zbog sve izvesnijeg pada s vlasti, Vučićeva to čini da bi je dodatno učvrstila.

Da nije bilo Poverenika Rodoljuba Šabića verovatno bismo o slučaju da je policija „jednog grada od zdravstvene ustanove zatražila da im dostavi podatke građana koji se leče na osnovu zdravstvene šifre F, odnosno od bolesti ili devijacija duha i svesti“, saznali tek kada bi zdravstveni kartoni političkih lidera, novinara ili sindikalnih vođa bili objavljeni u Politici, Informeru ili na Pinku. Zdravstvena ustanova je obavestila Poverenika o zahtevu te policijske uprave, a ovaj je pokrenuo postupak nadzora u MUP-u. Po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti (član 13), organ vlasti može da „obrađuje podatke bez pristanka lica, ako je obrada neophodna radi obavljanja poslova iz svoje nadležnosti određenih zakonom u cilju ostvarivanja interesa nacionalne ili javne bezbednosti, odbrane zemlje, sprečavanja, otkrivanja, istrage i gonjenja za krivična dela, ekonomskih, odnosno finansijskih interesa države, zaštite zdravlja i morala, zaštite prava i sloboda i drugog javnog interesa, a u drugim slučajevima na osnovu pismenog pristanka lica“.

Upravo je u aktu policijske uprave kojim se podaci zahtevaju navedeno da su oni potrebni „kako bi se moglo postupiti po Uputstvu o načinu organizacije i vršenju unutrašnjih poslova na bezbednosnom sektoru, i kako bi se na adekvatan način ažurirao dosije sektora“. U ovom slučaju, za koji je ministar policije Nebojša Stefanović rekao da „nema informacije“, ali da će, ukoliko je neko napravio prekršaj, „biti preduzete odgovarajuće mere“, jasno je samo da od pacijenata čiji su zdravstveni kartoni zahtevani nije tražen pristanak.

Ovaj slučaj se sasvim „slučajno“ poklopio sa prilogom objavljenim na TV Plus iz Kruševca, u kojem je nepoznata „novinarka“ opozicione kandidate i njihove glasače nazvala bolesnicima sa F šiframa. Inače, TV Plus je u vlasništvu firme Saco, čiji je 100% vlasnik bivši ministar odbrane i funkcioner SNS-a Bratislav Gašić. Ipak, do prebacivanja zdravstvenih podataka iz zdravstvene ustanove u policiju nije došlo, jer su se odgovorni u toj zdravstvenoj ustanovi obratili Povereniku budući da im je bilo jasno da bi u suprotnom prekršili veliki broj odredbi iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i Zakona o pravima pacijenata.2

Mahanje medicinskim podacima iz zdravstvenih kartona građana i njihova zloupotreba radi javne diskreditacije političkih neistomišljenika nije nov metod u Srbiji. U vreme Miloševićeve vlasti Politika je objavila zdravstveni karton Danice Drašković, supruge lidera SPO, koja je tada bila u invalidskoj penziji – da bi se politički obračunala sa njom i njenim suprugom Vukom Draškovićem.

I ranije su nepodobne intelektualce i novinare eliminisali iz javnog života nameštajući im prisilno lečenje u duševnoj bolnici. Prema pisanju istoričara Srđana Cvetkovića u knjizi „Ko je ovde lud? – Primeri političke (zlo)upotrebe psihijatrije u SFRJ“, prvi je zloupotrebu psihijatrije u političke svrhe uveo Benito Musolini, a ovaj model je naročito bio raširen u Trećem rajhu i u Španiji. Zabeležen je i u Kraljevini Jugoslaviji, a zatim u svim staljinističkim zemljama. Navode se podaci da je pod Staljinom u Sovjetskom Savezu postupak „ispiranja mozga“ u takozvanim „psihuškama“ prošlo čak 335.200 ideoloških robijaša.

U bivšoj SFRJ metodologija je, navodi Cvetković, bila takva da je osoba koja kritikuje vlast najpre psihijatrijskim veštačenjem bivala oglašena neuračunljivom i opasnom po okolinu, čime se izbegavao politički proces pred sudovima i mogući negativan publicitet u javnosti. Zatim bi se odredilo lečenje na neodređeno vreme u neuropsihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa. Zanimljivo je da su inicijativu za obustavljanje mere bezbednosti mogli da pokrenu jedino sami psihijatri, koji su kao veštaci Sekretarijata unutrašnjih poslova bili veoma rezervisani prema „neprijateljima države“, za koje je trebalo da garantuju da neće ponoviti delo na slobodi.

Poznati su slučajevi Radomira Veljkovića, penzionisanog pukovnika JNA i partizanskog borca, koji je 1969. optužio Tita za progon ljudi i masovna kršenja ljudskih prava. Proglašen je duševnim bolesnikom opasnim po okolinu i poslat u ludnicu 1973. u kojoj je ostao sledećih 15 godina. Tragičan je slučaj novinara Vladimira Markovića iz Leskovca, koji je proganjan zbog interesovanja za srpsku i hrvatsku političku emigraciju, a naročito zbog intervjua sa Franjom Tuđmanom 1978. Optužen je zbog širenja lažnih vesti i osuđen na kaznu vremenski neograničenog lečenja u zatvorskoj bolnici zatvorenog tipa u kojoj je ostao do aprila 1982.

Živojin Živković iz sela Oglađenovac kod Valjeva, invalidski penzioner, desetak puta je hapšen, premlaćivan i nasilno smeštan u psihijatrijske bolnice od 1977. do 1980. Proganjan je kao član Jehovinih svedoka. Božidar Boričić je osuđen i hospitalizovan zbog tvrdnji da su politički sistemi SFRJ i NR Albanije slični, to jest još uvek staljinistički.

Ekonomista Tomislav Krsmanović je 1. juna 1975. zatražio „slobodu za izražavanje mišljenja i slobodu dijaloga“, da bi već 21. juna bio uhapšen i smešten u psihijatrijsku bolnicu Laza Lazarević. Međutim, pušten je 1. jula, nakon što je njegov slučaj obelodanjen u zapadnim medijima.

Poslednji slučaj te vrste imali smo krajem novembra 2015. Tada je u programu RTV Pink urednik Informera Dragan J. Vučićević pokazao i izneo detalje iz medicinske dokumentacije bivšeg direktora Kurira Aleksandra Kornica. „Ovo je dokaz iz klinike za psihijatrijske bolesti dr Laza Lazarević, potvrda da je Aleksandar Kornic dva puta lečen u Ustanovi Laza Lazarević, 2014. i 2015. i da ima dve F dijagnoze“, kazao je Vučićević. Iz klinike, na čijem čelu je tada bila aktuelna ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović, rekli su da taj dokument niko nije tražio, niti su ga nekom dali, a aktuelni ministar zdravlja Zlatibor Lončar, koji je i sam bio u studiju Pinka, nije video ništa sporno u tome što je javnosti pokazana medicinska dokumentacija jednog pacijenta. Poverenik Rodoljub Šabić je onda naložio pokretanje postupka nadzora u Klinici za psihijatrijske bolesti Laza Lazarević.

Ako odemo dublje u srpsku istoriju (naročito pomoću kapitalne studije advokata Ivana Jankovića „Na belom hlebu – Smrtna kazna u Srbiji 1804-2002“), nalazimo da je Ilija Garašanin, ministar policije, 1852. godine izdao uputstvo po kojem se pooštrava Kaznitelni zakonik za policijane prestupe. Snagu ovog zakona najslikovitije prikazuje slučaj iz 1842. godine, doba takozvanih ustavobranitelja. Nakon proterivanja kneza Mihaila Obrenovića i proglašenja Aleksandra Karađorđevića za novog monarha, vojvoda Toma Vučić Perišić na Vračaru je saslušavao i kažnjavao obrenovićevce.

U ruke mu je dopao Cvetko Rajović, dotadašnji ministar policije, kojeg je Toma Vučić Peričić sa još četiri osumnjičena činovnika zatvorio u svoju kuću. Svakome je dao po jedan Ustav „da čitajući ga uvide svoje greške“. Međutim, kada je jedan od uhapšenih protestovao što ga biju i govorio kako to nije po Ustavu, Vučić je „naredio da mu se na debelo meso metne Ustav“, i rekao: „Mi ćemo te biti po Ustavu, pa nek te on čuva“. Kako onda, tako i danas: Ustav Srbije čuva narod od batine.

Aleksandar Roknić
Peščanik.net, 18.04.2017.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: