Zid i palača

Već nekoliko godina unazad ispred zgrade koja se zvanično zove Dom Narodne skupštine nalazi se memorijalno-protestna konstrukcija koja je nezvanično nazvana Zid plača. Reč je o panou sa fotografijama pojedinaca koji su izgubili živote u poslednjim kosovskim konfliktima ili čija se sudbina do današnjeg dana ne zna. Od prvog dana kada je tu osvanuo pomenuti pano kod mene nije prestala upitanost: zašto se poruka koja se tim panoom želi poslati šalje u tako loše improvizovanoj formi? Ako se vlasti iz diplomatsko-pragmatičnih razloga čine neugodnim protestne poruke protiv NATO i zapadnih država, mogla je makar da pomogne da memorijalni deo panoa bude solidnije konstruisan, a potom, ako organizatori ove akcije smatraju da treba da dodaju i svoje poruke protesta – vlada sa tim ne mora imati ništa.
Na stranu (inače važno) pitanje o suočavanju države sa sopstvenim zločinima, koje jedino može da učini verodostojnim i, što je takođe važno – univerzalnim i poštovanje prema žrtvama na sopstvenoj strani. Ovde se radi o bezobzirnosti političke klase patriotskih dušebrižnika koja je druge vrste. Tokom svih proteklih godina niko se nije setio da je ovaj komemorativni protest porodica ljudi sa fotografija izraz svojevrsnog očaja i da oni sami, možebiti, nisu imali ni sredstava ni mogućnosti da fotografije ili već neki drugi sadržaj na to mesto postave na način koji bi primerenije odražavao komemorativnu svrhu. Porodicama je možda najvažnije bilo da se sve to učini vidljivim javnosti. Uostalom, sve je u izvesnim smislu i simbolično: izraz je presne sirotinjske tuge i očaja, koje sa stanovišta porodica poginulih i nestalih nemamo razloga da ne smatramo autentičnim. Ali ni mnogi od onih koji se danas tobože zgražavaju nad činjenicom da je pomenuti pano tokom demonstracija oštećen, koji se zaklinju u Kosovo, ipak su odavno bili u mogućnosti da svemu obezbede drugačiju i primereniju formu, kako ovo „platneno sećanje“ ne bi od malo jačeg vetra štitila (uglavnom bezuspešno i nebezbedno) tek poneka drvena greda ili poveći kamen, pritiskajući krajeve koji dodiruju tlo: ono što vetar ne podigne i ne pomrsi, to pocepa ili zakovitla.
Međutim, svi su suštinski nezainteresovani, iako se besramno pretvaraju da im je tobože veoma stalo. Osim što se događalo da platno izbledi od sunca, propadne od vetra i kiše, više puta sam i sam gledao kako se pojedini delovi tog improvizovanog memorijala rasklanjaju kako bi tokom skupštinskih zasedanja, na mestima koja se poslanicima čine najzgodnijim, mogli da prolaze njihovi automobili. Nadalje, kako to da nikome od onih koji o tome mogu da odlučuju i od onih koji se danas tobože zgražavaju nad činjenicom da je pano tokom demonstracija oštećen, nije palo na pamet da, na primer, kičersko osvetljenje Narodne skupštine, u čijoj su se kupoli svojevremeno čak smenjivale boje osvetljenja, kao na nekom vašarskom ringišpilu, nije baš najprimerenije za zdanje u čijem se podnožju nalazi jedan takav, makar i improvizovani, memorijal? A ako bi se te dve celine posmatrale zajedno (jer pano nije slučajno postavljen baš ispred Narodne skupštine) onda bi za tu istu Narodnu skupštinu (i zbog njenog unutrašnjeg sadržaja) najprimerenije bilo da i danju bude u mrklom mraku. A šta tek reći za organizovanje novogodišnjih koncerata i drugih veselja na mestu koje se tokom ostalog dela godine naziva – Zid plača.
U osnovi, radi se o tome da se vlast ne usuđuje da kaže da mesto na kojem je pano postavljen smatra neprimerenim za tu svrhu, a sam memorijal – privremenim. Njena strategija u pogledu ove konstrukcije je jasna – čekati dok i onima koji su ovaj pano-memorijal postavili ne dosadi da ga iznova i iznova obnavljaju. Jer, i samim vlastima je, zapravo, neprihvatljivo da im se ispred zdanja u koje ulaze, ponosni na svoje izborne uspehe, sa svim onim pokvarenim motivima sa kojima se grabe za što više mesto na stranačkoj izbornoj listi, nađe jedno takvo podsećanje na učinke njihove politike. Prosto ne žele da im tamo stoji nekakav Zid plača i trajno kvari samozadovoljnost koja ih, kao onog Nušićevog narodnog poslanika, ispunjava iluzijom sopstvene veličine; ne žele da na mesto svog najvećeg životnog uspeha odlaze kao na nekakvo groblje, pa im nesolidnost konstrukcije ovog memorijala budi nadu da on možda ni neće još dugo biti tu. Ali, sve dok pano može da se razmakne kako bi mogli da prođu skupoceni automobili „narodnih predstavnika“ – kao ulaz u Alibabinu pećinu – sve to nije tako strašno, a u međuvremenu može zgodno i politički da se upotrebi…
Da je bilo kome od predstavnika političke klase koji su se oglasili osudama ovim povodom iole stalo do tog Zida plača, on ne bi ni bio u takvom stanju da ga svaki jači vetar može oduvati ili pocepati ili da usled svakog većeg okupljanje ljudi, iz najraznovrsnijih mogućih razloga (dakle i slučajno, pukom nepažnjom, a najmanje verovatno – nečijom namerom), može biti oštećen. Da joj je zaista stalo, vlast je do sada imala priliku da taj pano pretvori, tu ili na nekom drugom mestu, u daleko solidniji (pa makar bio i privremeni) memorijal. Zato je vrhunac cinizma kada ta ista vlast eksploatiše činjenicu da je tokom demonstracija oštećena jedna sasvim nejaka konstrukcija, pripisujući to eksplicitno nameri onih koji su došli da demonstriraju.
Ne znam ko je i kako oštetio postavljeni pano ispred Narodne skupštine, ali znam da od svih nesreća koje su zadesile Srbiju, pa i porodice ljudi sa fotografija, niko nije više i bezočnije profitirao od današnjih vlasti, na raznim nivoima. I besprizorno i dalje čine isto, posmatrajući i situaciju sa poderanim komemorativno-protestnim panoom kao još jednu komoru u rezervoaru nesreće iz kojeg ovi repovi devedesetih isisavaju politički profit i produžavaju svoje političko trajanje, parazitirajući na potpunoj dezorijentisanosti ljudi. Sve to za ovu zemlju ima uništavajuće civilizacijske, a ne samo trenutne političke konsekvence. Ali, na kraju, ne radi se samo o tome da je ponašanje ovih infamnih vlastodržaca neizmerno i nepopravljivo štetno. Ono je, uz to, zbog svoje sirove bezobzirnosti, kapilarnog nasilja, verbalnog siledžijstva, sokačkog nacionalizma, gnusnog kreveljenja i patetičnog cinizma još i neopisivo odvratno!
Srđan Milošević
Peščanik.net, 09.04.2017.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: