Bauk zvani Soroš

Neodlučni skutonoša

Počinja da se iscrtava redosled događaja. U Briselu na sednici predsedništva evropskih narodnih stranaka mađarska vlada se našla pod baražnom vatrom kritika. Na dnevnom redu nije se našlo samo onemogućavanje delovanja Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, nego i vladin projekat „nacionalne konsultacije” pod nazivom Zaustavimo Brisel. Viktor Orban je obećao dijalog, ne znam koliko je u tome uspeo, ali je izvesno da su posledice ovog natezanja sa Briselom nesagledive. U Evropskoj uniji je velika neizvesnost, isto tako i u mađarskoj vladi. Bilo bi dobro pronaći pravi put iz ove krize, a ne krivudavi. Bojim se da „mađarski čardaš” – dva ovamo, dva onamo – donosi samo gubitak poverenja. Gabor Borkai, glavni urednik nedeljnika Heti Valas u svom uvodniku piše: „Kao što Ferenc Đurčanj nije uspeo da se lažima probije do istine, tako ni u građansku Mađarsku nije moguće hrupiti blindiranim vozom Tibora Samuelija” (27. mart 2017).

Uveče nastavljam da čitam monografiju francuske istoričarke Katrin Horel o Miklošu Hortiju. Uverljivo pokazuje, od tačke do tačke, kako mađarska politika u dvadesetim i tridesetim godinama nije našla svoje mesto u Evropi. Bila je kolebljiva, neodlučna, premeštala se s jedne noge na drugu. Endre Adi je bio u pravu: Mađarska je ostala zemlja poput skele koja se vukla s jedne obale na drugu, pa nazad. Čas je naginjala prijateljstvu s Englezima i Francuzima, a čas bi se našla u najsrdačnijim odnosima s Italijanima, a pri tom je stalno osluškivala nemačka obećanja. Iredentističkim pokretima Hitler u početku nije obećao mnogo. Kolebljivost je neprestano dominirala i u unutrašnjoj politici. Horel posle podrobnih analiza dolazi do zaključka da su Hortijeve parole protivrečile parolama fašističkih režima”. Horti je, naime, zagovarao poštovanje hrišćanskih vrednosti, što je u suprotnosti sa fašističkom ideologijom. Ni kult vođe nije u skladu s verom u boga. Arhaični pogled na društvo isključuje desni radikalizam. Horti, koji je stolovao u palati na budimskoj tvrđavi, tri puta je zabranjivao Salašijevu partiju „strelastih krstova”, ali je na kraju ipak popustio. Tadašnji američki ambasador Montgomeri nazvao je Mađarsku „kolebljivim skutonošom”, a Hitler je izjavio: „Mađari hrle iz izdaje u izdaju! Mada smo im jasno rekli da znamo za njihove prljave igre”. Iredentistički pokreti su, međutim, ipak gurnuli zemlju u Hitlerov zagrljaj, a tome su pripomogle još dve okolnosti: antisemitizam i mržnja prema liberalizmu. Stoga je razumljivo, da je i jedna, i druga opcija – čim bi se našla na sceni – udarila na demokrate. Pogotovo ako imamo u vidu da sa antisemitizmom nije koketovao samo Hitler, nego i Staljin, a od liberalnihg sistema vrednosti se naprosto gnušao. To je ostalo duboko urezano u evropsku memoriju, tako da antiliberalna demagogija izaziva gađenje i u onima koji sebe ne smatraju liberalima. Autorka ove, i na francuskom objavljene knjige postavlja, inače, jednu iznenađujuću tezu. „Hortijevo lično mišljenje o Jugoslaviji se razlikuje – piše Horel – od stavova mađarske vlade i diplomatije. U svojim memoarima Horti više puta pominje koliko mu je bilo žao što nikad nije uspeo da iznađe kvalitetniji modus vivendi sa Kraljevinom Jugoslavijom. Horti gaji neobično nežna osećanja prema Južnim Slovenima koji su bili pod njegovom komandom i oseća neporecivo kulturalno srodstvo sa Istrom, gde je živeo”.

Bauk zvani Šoroš

Voz za Novi Sad polazi skoro tačno na vreme, i stiže skoro tačno na vreme. Da, putovanje traje sedam časova, prijatelji me teše da će Kinezi uskoro položiti nove šine i onda ćemo taj put prevaliti za svega nekoliko časova. Vlasnici automobila ne veruju u to. Ponavljaju da se ni u vreme Franje Josipa nije tako dugo putovalo do Pešte. Zaista bi trebalo pronaći podatke, koliko je časova iziskivalo u to vreme jedno takvo putovanje. Putnici, mahom građani Srbije koji putuju kući, komentarišu događaje u Makedoniji. Posle dugotrajnih natezanja socijaldemokratska stranka, u koaliciji s jednom albanskom strankom ima većinu, ali predsednik republike, Đorđe Ivanov odbija da poveri mandat za sastav nove vlade Zoranu Zaevu, socijaldemokratskom kandidatu za predsednika vlade, jer bi mesto predsednika parlamenta pripalo Albancu. Desničarski demonstranti su na to upali u parlament i nastala je prava tuča. Zaev je ozbiljnije povređen. Interveniše policija, napetost je ogromna. Desnica optužuje Đerđa Šoroša, sva je prilika da je Šoroš novi postsocijalistički bauk. Milošević se nije svojevremeno mnogo premišljao, zabranio je fondaciju. U Mađarskoj je nekad Moskva bila kriva za sve, zatim Brisel, a sad Đerđ Šoroš. Srpska vlada je stavila u pripravnost neke jedinice vojske. Putnici su zabrinuti, iz sećanja im izranjaju slike devedesetih godina. Njihova zabrinutost nije bez osnova, zemlja se trese ipod čitavog regiona. Srpsko-hrvatski odnosi, uprkos povremenih relaksacija i nadalje su napeti, a Bosna je uzavreli etnički kotao. Između Beograda i Prištine odnosi su i dalje nesređeni. Možda će se stvari srediti za deset, dvadeset godina? Kako? O tome se niko ne usuđuje da javno progovori. Poznajem notorne srpske nacionaliste koji u četiri oka priznaju da je Kosovo izgubljeno, ali javno to ne smeju, niti hoće da kažu. Nadaju se nekakvom čudu. Iščekivanje čuda je, međutim, rizično, povremeno je i jezivo, jer  generiše paklene energije. Bojim se da živim u dugom i mučnom razdoblju balkanskog iščekivanja čuda.

Laslo Vegel
Kolumna za portal Automonija, maj 2017, preveo Arpad Vicko

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: