Bezočne laži radikalskog jurišnika


Vučić – autoritarni manipulant koji krivotvori svoju prošlost i politički identitet

Kao predsednik vlade i izabrani predsednik Republike, Vučić ima jednu prednost – ne mora (uvek) da odgovara na napade, kritike i primedbe koje mu se upućuju sa raznih strana. U njegovom okruženju ima dovoljno klijenata i servilnih figura koje će taj posao obaviti umesto njega.

Uzmimo, kao primer, nedavno izrečenu primedbu Zorana Zaeva, šefa SDSM, da u Srbiji postoji nacionalističko rukovodstvo gospodina Vučića. Odmah su se oglasile dve ideološke povijuše – Aleksandar Vulin i Ivica Dačić. Prvi je bio brutalan, drugi se trudio da u reakciji bude diplomatski svilen. Vulin je izjavu Zaeva okarakterisao kao napad na Vučića i postavio retoričko pitanje da li je Zaev napad smislio sam, ili su mu suflirali Rama, Tači i Džaferi. Dačiću, opet, nije bilo jasno zašto je Zaev napao Vučića, a ne Ramu i Tačija. Dačić ne smatra Zaeva naivnim, a Vulin ga drži za neautonomnu, nesamostalnu političku figuru i jednu vrstu tupog instrumenta albanske politike u Makedoniji.

I Dačić, i Vulin, ministri su u vladi koja će morati, ako želi stabilnost i napredak u regionu, da sarađuje sa makedonskom vladom na čijem će čelu biti, sva je prilika, Zaev. Da li će se prilikom prvog susreta Vučić izvinjavati Zaevu zbog Vulinovih uvreda? Neće. Te uvrede i nisu bile izgovorena zato da bi Zaevu pričinile političku ili moralnu štetu, nego da bi zadovoljile ovdašnju javnost. A ovdašnja javnost nije jedinstveni i homogeni entitet, nego složena i pluralizovana struktura. Arogantno osporavajući šefu SDSM politički integritet Vulin se ne obraća racionalnom, kritičkom i liberalnim vrednostima privrženom delu javnosti, nego onom prostačkom, primitivnom i emocionaliziranju sklonom njenom delu. Slična stvar je i sa Srbima za koje Dačić kaže da su najveći i najbolji prijatelji Makedonaca? Koji to Srbi? Jel oni što makedonski jezik smatraju dijalektom srpskog jezika, Makedonce Srbima, a Makedoniju Južnom Srbijom? Možda oni što žale da proces denacionalizacije i srbizacije Makedonaca, započet u Kraljevini Srbiji, nikad nije priveden kraju? Uspešno, naravno.

Najinteresantnija je, međutim, izjava samog Vučića. On je juče, i ne pominjući Zaeva, izjavio da nikada nije vodio nacionalističku politiku. Taj prilog za vreme, ta sitna reč nikad oduzima Vučićevoj izjavi ozbiljnost, a njega samog svodi na autoritarnog manipulanta, spremnog da krivotvori svoju prošlost i politički identitet. Oni sa samo malo dužim pamćenjem sećaju ga se kao mladog radikalskog jurišnika, aktivnog člana jedne čvrstorukaške, desne, šovinističke stranke i slepog etničkog patriote, koji je Narodnu skupštinu proglašavao sigurnom kućom čoveka optuženog za najteže zločine. Kao ostrašćeni radikal, Vučić je svoje političke protivnike olako optuživao za nacionalnu izdaju, a danas iste optužbe stižu i na njegovu adresu. On nije postao naprednjak zato što je nekadašnji zajapureni radikal, zahvaljujući kritičkom prispitivanju, ideološki evoluirao, nego zato što mu je dojadilo da bude gubitnik. Zato je okrenuo leđa svom u Hagu zabravljenom političkom ocu, napustio stranku u kojoj se socijalizovao, prisvojio delove programa ideoloških protivnika, demagoški podilazio svetini, a svoju retoriku i ponašanje vešto prilagođavao političkoj kulturi i očekivanjima svetskih sila. Njega ne treba napadati zato što je potpisao Brisleski sporazum ili tako što. Treba ga napadati i kritikovati zato što između ostalog i bezočno laže.

Tihomir Novak 
Kolumna za portal Autonomija

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: