Erdoganovska Srbija

Više niko i ne sumnja da Vučić pokušava da uspostavi diktaturu erdoganovskog tipa

Više nema sumnje da će Srbija, ako se nastavi neometano obavljanje posla Aleksandra Vučića na način na koji ga on sada radi, postati zemlja u kojoj će mnoge tekovine demokratije postati potpuno irelevantne za njegove vladavine, ali i trajno osakaćene. Srbija nikada nije postala demokratsko društvo, ali je bila na putu da se izbori sa sopstvenim demonima sve dok dotični i stranka mu nisu izabrani, pa još dva puta reizabrani da vrše vlast. Da su to postizali na krajnje sumnjive načine i u potpuno nedemokratskim uslovima (koji će verovatno biti još gori kada Vučiću bude dodatno pala popularnost), nema dileme. Naročito je “eksperiment SNS-a” dao rezultate na predsedničkim izborima, odnosno tu je doživeo svoju kulminaciju. Predsednička kampanja u mraku, bez debate, bez odgovora na pitanja društva i opozicije, koja je unapred nagoveštavala da će jedno vreme Srbija imati predsednika i premijera u istoj figuri, kampanja u kojoj se moglo sve – pa i poginuti za budućeg predsednika Vučića lepeći mu plakat negde uz put ne bi li pobedio, ali se nikako nije moglo postaviti najprostije i najočiglednije pitanje – dokle, čoveče, planirate da sprovodite strahovladu u Srbiji? Pa ipak, sve je to Srbija izabrala da, nekako, podnosi.

To što je Srbija tako izabrala u artificijelnim uslovima kidnapovane države, svakako ne znači da je dozvoljeno pomiriti se sa Vučićevim trendom u vladanju, jer svako mirenje sa ovom situacijom znači produžetak agonije i, što je još gore – signal Vučiću da uvek može još malo da doda gas i stvari učini još gorim. Ako je neko sumnjao da Vučić može razviti diktatorske sposobnosti u onom najbrutalnijem mogućem smislu, ovi izbori su pokazali da prostora za sumnju nema. Ovaj čovek je spreman na sve, pa i da, ako okolnosti budu tako nalagale, postane srpski Erdogan. Dačić se već preporučio kao idejni tvorac gašenja interneta u Srbiji, a Vučić je, dobro je poznato, uvek voljan da se okruži onima koji su, baš poput njega, spremni na to da budu destruktivni i regresivni faktor do krajnjih mogućih granica – da ruše grad po okriljem noći, ili budu Vulin, na primer. Dobro bi se tu uklopio i jedan Dačić da zaživi ideja Srbije bez interneta.

Vučić je u međuvremenu pored predsedničke, premijerske i stranačke, pronašao za sebe još jednu funkciju – smenjivač gradonačelnika. Baš na svetski dan slobode medija, novoizabrani „demokratski“ predsednik, kako sam za sebe kaže, optužio je građane, medije, javnost, da su kampanjom protiv Siniše Malog onemogućili gradonačelniku da radi svoj posao, pa je, eto, Vučić nateran da ON donese odluku da Siniša Mali više neće biti gradonačelnik Beograda. Malog verovatno čeka kazna u vidu one koje su dočekali bivši ministar odbrane Gašić i bivši poslanik SNS-a iz prvog reda Zoran Babić – medijska ilegala, pa kad se sve malo zaboravi – u novu fotelju. Do tada će se već zaboraviti i na zastrašujuće detalje iz ispovesti Marije Mali, na guranje novinarke, na rušenje… Na sve.

Ipak, bilo je i dobrih vesti proteklih dana. Saša Janković je otišao u Brisel da govori o alternativi Aleksandru Vučiću, a Nin je dobio pečat da je potpuno legitimno reći da je Nebojša Stefanović, ipak, glavni fantom iz Savamale. Korak po korak. Teško jeste, ali sami smo se doveli u ovakvu situaciju. Zato treba pozdraviti sve male pobede.

Igor Besermenji
Kolumna za portal Autonomija

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: