Idealna država

Uz još malo napora, samo da se odseku još poneki preostali nestašni čuperci koji vire, i Srbija bi zbilja mogla postati potpuno uređena zemlja. Taman po meri zahteva ili očekivanja njenog prvog i najvažnijeg čoveka. Njegov odraz u ogledalu. Naličje njegovog lica. Država saglasnih, bez gotovo ijednog disonantnog tona. Idealna država. 

Zemlja kojom bi se premijer i budući predsednik Srbije istinski mogao ponositi kad opet bude otišao u neku istorijsku posetu. U kojoj, dabome, žive lepe žene, koje doduše još nisu videli svi Kinezi ali se na tome marljivo radi, visoki muškarci, ako zanemarimo reprezentativnost Ivice Dačića, i tradicionalno hrabri i borbeni ratnici na putu za Evropu, koji kao da su izašli iz filma Valter gađa Sarajevo. 

Zemlja koju, sasvim sigurno, najbolje opisuju njene nadrealne političke figure i njihovi iracionalni postupci. Drugih, doduše, gotovo da i nema.

U tako uređenoj zemlji, vlast veoma vodi računa o debati. I ona se, naravno, vodi u krugu istomišljenika. Neistomišljenici bi samo pokvarili igru u kojoj se unapred mora znati ko je jedini pobednik. Iako veruje da je pluralizam precenjena kategorija, u političkom životu drže do njega - tako što iz više uglova i sa više različitih strana podupiru jednog čoveka ili jednu istu ideju. Može, ponekad i drugačije, u pluralnom sastavu osporavaju ili gaze neku drugu ideju, ličnost ili više njih. 

Možda ima više od godine kako NIN nije uspeo da ugosti nijednog predstavnika vlasti ni u formi intervjua, ni u vidu izjave o nekoj važnoj temi. Uzalud smo pokušavali. Političari vladajuće stranke ne žele da govore za NIN. Na SMS poruke našim novinarima ne odgovaraju, a ako kojim slučajem neko i podigne slušalicu, odmah se nakon predstavljanja novinara izvinjavaju da su u gužvi i spuštaju slušalicu. 

Tako vlast razume slobodu medija u uređenoj zemlji. Kao pravo na aroganciju i zahtev da budu pitani samo ono o čemu žele da govore u medijima koji su im prijateljski i partnerski naklonjeni. Ostali bi trebalo da budu srećni što uopšte postoje. Jer, pokazali su, može sa medijima da se razgovara i drugačije.
Zašto bi, dakle, u uređenoj zemlji političari odgovarali na pitanja nekog nedeljnika o tome kako izgleda stvarni život u Srbiji izvan maketa, procenata, planova i projekata za budućnost. 

Trivijalnu stvarnost za koju je, naravno, odgovorna prethodna vlast oni podređuju svetloj budućnosti za koju će oni biti zaslužni. I što bi to nekome bilo čudno da u uređenoj zemlji koja otvara poglavlja za pristupanje Evropskoj uniji maloletna deca, pod pokroviteljstvom ruske vlade, borave u patriotskim kampovima i uče se tehnikama ratovanja hladnim i vatrenim oružjem. Bildovanje srpskog nacionalizma i docrtavanje ruskog deo je projekta kako se, po njihovom mišljenju, u Evropu stiže prečicom. Uplašiće se, zaboga, Evropa pa će kapiju otvoriti pre nego što je mislila. 

Zašto bi, onda, sebi priuštili nelagodnost da ih neko propituje o dnevnim dozama netolerancije i mržnje koju ubrizgavaju u javni prostor, o šizofreniji u koju ubacuju srpsko društvo koje više nije u stanju da se orijentiše. O stalnom podizanju tenzija prema regionu iz koga, kako grme, stalno vrebaju koljači i otimači teritorija. Zbog čega je jedini spas u zbijanju redova pred unutrašnjim i spoljnim neprijateljem. I u naoružavanju. Jer, uređena zemlja mora da brani svoju stabilnost. Zato je patriotska dužnost da se stražari nad svakom rečju koja se kritički izgovori. I naročito da se pazi na subverzije umetnika (videti tekst Stefana Slavkovića).

I šta je poenta, osim vlastoljublja? Da se izgubi granica između medijski proizvedenog i stvarnosti, da se relativizuje istina, u sociološkom smislu, da se marginalizuju institucije, pa i političke partije, i da ostane važna samo jedna politička figura. A da se, u međuvremenu, konfuzna i izmanipulisana javnost medijskim blatom silno zabavlja. 

Politika je, odavno, postala sirotinjska zabava. Problem je samo što nas to skupo košta. 

Vesna Mališić
Tekst za nedeljnik NIN

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: