Jagnje na ražnju usred Sarajeva

Kad sam danas na glavnoj sarajevskoj ulici vidio jagnje na ražnju, nisam znao čega i koga me je više stid.

Sarajevo je u vrijeme praznika posebno lijepo. Jednom sam napisao da mi je prvi januar najdraži, jer je možda i najtiši i najmirniji dan u godini. Ali je zimi pa mu to malo kvari utisak. Prvi maj je možda još ljepši jer je u proljeće. Na ulici nema nikakve galame i trke. Malo vozila se kreće po gradu, ulice su skoro puste a ono malo raje što je ostalo u gradu „guštera“ u mnogobrojnim baštama ugostiteljskih objekata.

Tako sam i ja ovaj Prvi maj odlučio aktivirati bicikl koji je sakupljao prašinu na balkonu od prošlog ljeta i provozati se predivnom turom od Grbavice do Kozije ćuprije. I bio sam veoma sretan kada sam vidio brojne grupe turista koje su stajale na Latinskloj ćupriji, ispred muzeja „Mlade Bosne“, vidio sam i grupu turista kod Vijećnice i kod „Inat kuće“ kao i mnogobrojne autobuse stranih registracija a čitavim putem uz Miljacku sam prepoznavao govor gostiju iz našeg susjedstva i komšiluka, pa sam čuo kako pričaju neki Italijani, nekim Englezima sam pomogao da se snađu...

A mi koji smo odrastali u Sarajevu, Bosni i Hercegovini, ili ondašnjoj Jugoslaviji, smo navikli na neke izloge na koje ostatak svijeta možda i nije navikao. Nama je oduvijek bilo sasvim normalno da u izlogu mesnice vidimo oguljeno jagnje ili prase zakačeno na kuku, pola krave presječeno duž kičme ili pola svinje.

Pa sam se prilično iznenadio kada sam vidio da u ostatku svijeta (mislim na onaj van Balkana) takav izlog i nije baš sasvim normalan. I da ono što je nama sasvim obično, nekim ljudima je veoma neobično. Čitao sam i neke komentare stranaca kako je javno okretanje jagnjeta na ražnju za njih neka vrsta barbarizma, ali eto opet, nisam siguran da tako razmišljaju kad svrate u Jablanicu na ručak i dave se tom istom jagnjetinom koja možda i nije baš spektakularan prizor za njihove oči dok se peče ali je zato veoma ukusna.

E ako ništa zbog tih stranaca, zbog današnjih gostiju našeg grada, nisam mogao sebi da dođem kada sam vidio da se tik uz najljepšu ulicu u Sarajevu - Ferhadiju okreće jagnje nasred ulice. I da se još „Sarajlije“ slikaju sa "umjetnikom" u crvenom sakou pored ražnja i da neki sa smajlijem dijele te fotografije po Facebooku.

'Spektakularni performans'

Ne znam da li me je više stid svakog siromaha koji je prošao tom ulicom da dođe po svoj obrok u javnu kuhinju, da li me je više stid svakog stranca koji je danas bio gost ovoga grada i doživio jedan „spektakularan performans“ ili me je više stid od same pomisli da ljudi u mnogo bogatijim i sretnijim zemljama od naše danas protestvuju i traže bolja prava za radnike dom kod nas pola države roštilja a neki čak i u najprometnijoj pješačkoj zoni grada.

Ili me je više stid onih novinara koji su ovaj „performans“ odobravali i u najsiromašnijoj državi Evrope ovo okretanje jagnjeta u najljepšoj i najluksuznijoj ulici grada pokazali kao nešto dobro ili zabavno. I to tik uz fasadu zgrade pravljene od 1893-1895 godine nekad zvane „Zemaljska banka“. I da se niko ne pita ko će platiti eventualnu štetu na fasadi zgrade ili prozorima.

Čije god da je ovo maslo, svaka mu čast.

A ostaje mi jedno pitanje bez odgovora: da li je ovaj „performans“ već ranije bio najavljen nadležnima i policiji. Ako jeste, ko ga je to odobrio a ako nije, zašto policija nije intervenisala.

Poređenja radi, kada smo za prvi maj 1977. godine u prvom razredu gimnazije, pripalili roštilj na ugalj na terasi moje zgrade na Marijin dvoru sa namjerom da ga proslavimo uz ćevape sa roštilja, nismo stigli ni raspuhati vatru a već nas je milicija otjerala sa terase, prijeteći nam kaznama za narušavanje javnog reda i mira.

U ovom slučaju nije ništa narušeno. Osim dostojanstva jednog glavnog grada.

P.S. U ovom gradu su se rodile i rasle neke od najvećih balkanskih ličnosti u oblasti muzike, filma, književnosti, nauke, sporta, medicine, arhitekture... jedan dio njih više nije živ a neki od njih žive na nekim drugim mjestima širom svijeta. Vjerujem da je gledajući ove fotografije, dobar dio njih u sebi, a možda i naglas pomislio, da se zapravo puno lakše nositi sa nostalgijom nego sa ovim prizorom.

Zvonimir Nikolić
Tekst za portal Al Jazeera Balkans

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: