Kad je Dačić jači od Vučića

Ivica Dačić, čija će dužnost šefa diplomatije i potpredsednika Vlade Srbije trajati još svega mesec dana, izašao je nedavno, prema sopstvenim tvrdnjama, potpuno samostalno u javnost sa inicijativom o dodeljivanju diplomatskog statusa rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu.

Saopštio je građanima da će tražiti od premijera i novoizabranog predsednika Srbije da se potpiše sporazum sa Rusijom, kao što je pre dve godine to učinjeno sa NATO. Ili potpišite, ili centar zatvorite, ovako je smešno, rekao je tom prilikom Dačić. Zbog čega je smešno, zašto se ide u krajnost koja u svom, prema Dačićevom shvatanju neželjenom ishodu, pretpostavlja zatvaranje ruskog centra? Zbog čega se Dačić obraća Vučiću putem medija, tako da svi građani to mogu da čuju, odnosno, zbog čega, ako mu je već do rešavanja tog pitanja stalo, ne razgovara sa svojim najbližim političkim saradnikom mimo očiju javnosti, pa onda, ako je nezadovoljan stavovima premijera po tom pitanju, ne izađe i javno se odredi prema tome?

Odgovori na ta pitanja ukazuju na nekoliko mogućih okolnosti koje određuju slučaj. Dačićeve tvrdnje o samostalnoj inicijativi i apelu da se sa Rusima potpiše sporazum poput onog koji je potpisan sa NATO, odnosno istupu u javnosti nezavisno od dogovora sa premijerom Vučićem, mogu da označe da između dvojice koalicionih partnera postoji neslaganje u vezi sa tom temom. U tom slučaju, postavlja se pitanje o biranju trenutka u kojem Dačić donosi odluku da o tom razilaženju obavesti javnost, a on je vrlo jasno određen istekom mandata predsednika socijalista na najvišim državnim funkcijama. Iz toga proizilazi nametljiv zaključak da je Dačić nesiguran u pretpostavljanju budućih događaja i svoje političke sudbine, odnosno da ta nesigurnost izaziva kod njega verovanje da mu Vučić prilikom formiranja nove vlade, paradoksalno, ali izvesno tako - sa funkcije predsednika Srbije - neće dodeliti željene pozicije. Ta obožavana pozicija premijera može se izazvati, sledi dalje, jedino nekakvim pritiskom, a ako pritisak krene od sile zvane Rusija, oličene u Vladimiru Putinu, onda opiranje stavlja u nezgodan položaj Vučića, i kao takav ima smisla i može se uočiti kao "slamka spasa" za Dačića. Najpre zato što Vučića jasno određuje kao vlastodršca koji nije angažovan u zastupanju ruskih geostrateških interesa u regionu, što, iskustvo je naveliko dokazalo, smanjuje popularnost u domaćem javnom mnjenju, a potom i što ukida ucenjivački kapacitet kojim se obraća u odnosu prema EU i zahtevima koje Unija ispostavlja u kontekstu integracija. Ako je situacija u vezi sa ruskim centrom u Nišu određena navedenim okolnostima, onda ostaje nerešeno još samo to - da li se Dačić istupom u javnosti tek nudi Rusiji da bude njen kandidat za premijera Srbije, ili je Rusija njega već odredila kao takvog.

Drugi način tumačenja slučaja zalaganja za diplomatski status ruskog centra u Nišu, koji, po mnogim ocenama, nikada zapravo nije ni imao u svom svojstvu određenje humanitarni, već vojni, što se zahtevima za dodeljivanje statusa kao što ima NATO, ustvari i potvrđuje - može biti takav da je Dačićeva inicijativa nastala u dogovoru sa Vučićem. Rusija, evidentno je godinama unazad, insistira na potpisivanju tog sporazuma, a Vučić to, takođe je očigledno - odbija da učini. On to doduše ne radi javno i sa jasnim određenjem prema tom pitanju, ali taman dovoljno da pošalje signale Evropskoj uniji da on nije proruski vladar Srbijom, a da pritom ne izgubi popularnost u biračkom telu koje se i dalje snažno identifikuje sa ruskim naspram evropskih interesa. Stoga, Vučić, pod pritiskom ruske strane da konačno pristane da stavi potpis na taj sporazum, koji bi, sasvim izvesno, izazvao veliko negodovanje EU, podmeće Dačića da preuzme tu odgovornost kao navodno jakog i uticajnog političara sa kojim mora da participira u vlasti.

- Nisam ja toliko baš jak, morao sam zbog stabilnosti političke scene da napravim kompromis sa Dačićem i prihvatim njegov zahtev da se izađe u susret Rusima - mogao bi tada da kaže. Računa se pritom na neobaveštenost onih kojima se spolja šalje ta poruka, odnosno na njihovu površnost u posmatranju ovdašnjih prilika. Da je Vučiću stalo da samo on ne bude taj koji će staviti potpis na sporazum i da u Uniji ne bude prepoznat kao inicijator donošenja takve odluke, već nekakva prinuđena strana na takav ustupak drugoj politički jakoj stranci sa kojom deli vlast, može zaista da sledi iz ovih pretpostavki. U tom slučaju, za domaće prilike, Vučić će ipak biti u prilici da se prikaže kao inicijator odluke koju bi većina građana Srbije pozdravila, i da tako ostane omiljen u biračkom telu, jer su čelnici EU već navikli na takav odnos prema sopstvenim građanima, i to ne primaju k srcu.

Snežana Čongradin
Kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: