Miljenko Jergović: Jugoslaviju sada najviše mrze oni koji su od nje dobili sve

Miljenko Jergović jedan je od najznačajnijih aktuelnih pisaca teritorije koja obuhvata veliki deo nekadašnje Jugoslavije, ili područja zapadnog Balkana, ukoliko nekome smetaju reči iz bivšeg života. Knjige su mu prevedene na dvadeset jezika, dobio je mnoga značajna priznanja, a njegov zamašni literarni opus sad već podrazumeva ozbiljan čitalački angažman. Nedavno je i srpskoj publici predstavio svoju knjigu “Inšallah, Madona, Inšallah” koja je neka vrsta književnog ekpserimenta.

- “Inšallah, Madona, Inšallah” sadrži niz priča po nizu bosanskih i dalmatinskih lirskih ili lirsko-epskih pevanih pesama. Zapravo, pokušao sam ispričati priču koja stoji, teče, događa se kao podtekst svake pojedine pesme. U njoj se mešaju Zapad i Orijent, prošlost i sadašnjost, hrišćani i muslimani, Kauri i Turci, Osmansko i Habzburško carstvo, stara i nova Jugoslavija, Hrvati, Bošnjaci, Srbi, Crnogorci, Dalmatinci, Hercegovci, Arapi, Jevreji... Baš kao u Bosni koja je večna konstanta. Sevdah se zapadnjačkim jezikom objašnjava kao melodramska tuga i bol, osećaj nedostižne čežnje, neuhvatljivost ljubavnog osećanja, ali on je nešto više od toga. To znaju ljudi koju uživaju u sevdalinkama - kaže za “Blic” Miljenko Jergović.

Ima li previše derta na Balkanu i na koji način tu emociju treba kanalisati?

- To je kao pitanje ima li u Portugalu previše saudada ili na američkome jugu previše bluza. Dok god se ne pretvori u kič, dert je dobra, inspirativna, tačna emocija. U istoriji naših književnosti, Bora Stanković bio je najizrazitiji pisac derta. Važno da se priča ne pretvori u kič, ili da ju ne progutaju kič osećaji. Za početak, valja znati da ne može svako pevati sevdalinku, kao što svako ne može biti ni Bora Stanković.

Izgleda da je u ponovo ušlo u modu stavljati prefiks “jugo” ispred odrednica za region koji je obuhvatala nekadašnja SFRJ. Jugosfera kao politički korektni pogled u budućnost i jugonostalgija kao sinonim za ružnu prošlost...

- Mnogo me nervira što ja i meni slični preuzimamo jednu strašnu odgovornost za osećaj jugonostalgije. Kao da mi branimo nešto za šta smo jako vezani u odnosu na druge koje baš briga za Jugoslaviju. To je jako podlo. Nikada nisam bio član SKJ, od Jugoslavije nisam dobio stan, niti sam dobio išta osim što sam se u toj državi školovao. Apsolutno nemam nikakvu osobnu odgovornost za bilo šta što se u toj državi ikada dešavalo. Bez prestanka o Jugoslaviji ružno drobe oni koji su od nje sve dobili: partijske karijere, kadrovske stanove, sigurnost, kredite, vikendice. Nisam nostalgičan u odnosu na državu, već na ljude, vreme, društvo, neki grad ili sopstvenu mladost. U tom smislu ja sam sasvim normalno nostalgičan čovek i vrlo često me ta emocije drži. Ako sam ja živeo u tom vremenu i u toj zemlji, ne želim nikom dozvoliti da mi to sećanje uskraćuje. To bi bilo kao da te neko retroaktivno osudi na zatvor.

Kako funkcioniše kulturni prostor nekadašnje SFRJ? Da li informacije brzo putuju i koliko su umetnički sadržaji dostupni zainteresovanim ljudima?

- Informacije se razmenjuju bolje nego pre desetak godina, a lošije nego što bi trebalo i što bi moralo. Mi govorimo istim jezikom, delimo kulturu toga jezika i sve zaista važno u toj kulturi jeste zajedničko. Dakle, dobar srpski pisac i te kako je važan hrvatskoj kulturi, i obrnuto.

U Srbiji je preko milion ljudi funkcionalno nepismeno. Bili ste na Sajmu knjiga u Beogradu... Da li i koliko ljudi po mediteranskoj inerciji dolaze na svetkovinu ili ih knjige zaista zanimaju?

- Kao i svugde, neke zanimaju, neke ne zanimaju. Ali dobro je da svi dolaze na sajam jer oni koji za čitanje i nisu zainteresovani možda među tolikim knjigama pronađu motiv za čitanje. A što se tiče broja nepismenih, mislim da Srbija, kao ni Hrvatska, u tom smislu danas nije ništa lošija od, recimo, Austrije ili Italije. Ako je išta bilo dobro u socijalizmu, a ponešto je sasvim sigurno bilo dobro, tada je dobro bilo insistiranje na opismenjavanju i stvaranje uverenja kod naroda kako su knjige važne. Mislim da je nešto od tog uverenja ipak preživelo.

Zašto danas misleći ljudi na prostoru bivše SFRJ uglavnom ćute i okreću glavu od provincijalizma političkih elita i gramzivosti nove klase bogataša koji su prvi milion stekli u ratu?

- Svi smo u tom smislu i odgovorni pred samima sobom i pred društvenom zajednicom, i sposobni da mislimo i reagujemo na ono što se oko nas događa. Ljudi ne reaguju zato što su umorni, deprimirani, ubijeni u pojam, zavedeni, zaglupljeni. Zato što ih je pojeo nacionalizam, koji je neprijatelj slobodne misli, ali i potrebe da se uopšte misli i da se oseća. Ne reagiraju zato što im se čini da više ništa ne mogu postići, zato što kod nas ne postoji stvarna demokratska tradicija, zato što smo otupili od samoupravnog socijalizma, zato što ne znamo ili ne razumemo koliko je važno reagovati na gramzivost ovoga balkanskog grabežnog kapitalizma i na idiotizam političke klase.

Da li literatura i javni istupi pisaca na bilo koji način utiču na društvene prilike na prostoru bivše SFRJ?

- Uglavnom ne utiču, ali je važno delovati. Ili što reče jedan pametan, stari čika, promene ne treba očekivati od drugih, niti ih prizivati pred drugima. Sam čovek treba biti promena.

Intervju za dnevni list Blic, 2011. g.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: