Plava kita

Ponedeljak je najgori dan za kolumniste jer se političari - to neiscrpno vrelo novindžijske inspiracije - tokom vikenda primire, povuku u topline svojih domova, privremeno prestanu da prave sranja i poslove uterivanja straha i raspirivanja osećanja poniženosti, uvređenosti i ugroženosti prepuste nedremanim državotvornim žutarama i televizijama.

Svaka sezona ima svoj strah, pa je tako doskorašnju strepnju od izumiranja ćirilice zamenila panika zbog Vokerovog “plana za ujedinjenje svih Albanaca”. Nije međutim, zanemaren ni deo populacije koju za politiku savršeno boli Crven Ban - na sve se misli “tamo gde treba” - pa je tako u okviru akcije pravovremenog i objektivnog uznemiravanja javnosti (što je u bolja vremena bilo krivično delo) u mojoj omiljenoj žutari, blicu, osvanuo naslov - “Najezda zmija”.

Da neko slučajno ne bi pomislio da se tu radi o novindžijskoj dubari, tim Blicovih novinara je srpskom narodu i senatu podastro obiman istraživački tekst u kome su, između ostalog, nabrojane sve sorte srpskih zmija, sa sve latinskim imenima, zahvaljujući čemu sam podstarost saznao (a ne znam kako sam do sad živeo bez tog saznanja) da se belouška, recimo, na latinskom kaže: natrix natrix.

Kako bog tabloidnosti i zapoveda, konsultovani su i “eksperti” koji su Blicov cenjeni publikum upozorili da - kad najezda krene, a samo što nije - na zmije nipošto “ne staju” ili da ih, sakloni Bože, pokušavaju uhvatiti, a ako se, pu, pu, daleko bilo, dogodi da neko padne kao žrtva zmijskog ujeda, tome se svatu/ici toplo preporučuje da se obrati lekaru ili farmaceutu i da primi serum. 

Podaničkom strahu se uči od malena, pa je u tu svrhu u tabloidima lansirana horor priča za decu, omladinu i roditelje, o smrtonosnoj video igrici “Plavi kit” koja belosvetsku omladinu navodi na samosakaćenja i samoubistva, a sada je, evo, zakucala i na vrata srpskih obdaništa i škola. U akciju se - iako bi trebalo da postupi drugačije i da je “isključi” - uključio i MUP upozorenjem roditeljima da strogo povedu računa o tome kakve im igrice deca igraju, da bi se na kraju pokazalo da “Plavi kit “ nije nikakva igrica i da zapravo niko nema pojma o čemu se tu uopšte radi.

Sada se ponovo vraćamo na Vokerov plan. Sve nešto mislim da bi naši državotvorci - ako vaistinu žele da smrse konce Velikoj Albaniji - bili bolje uradili da, umesto što po vazdan nariču, svesrdno i svim raspoloživim sredstvima potpomognu velikoalbanske planove i pokrete jer bar mi, Srbi, znamo u kakvim govnima i u kako maloj i siromašnoj državi završavaju grandomanski, velikodžravni projekti.

Svetislav Basara
Kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: