Potraga za izgubljenom državom

Vođa ne može bez institucija obezbediti stabilnost i progres. Bez radikalnog restrukturiranja temelja države, neprekidno će se ponavljati personalni, a ne institucionalni oblik vlasti, državna kuća biće neugledna i sklona rušenju

Retki su narodi koji su toliko emocija, energije i ljudskih žrtava prineli na oltar nacionalne slobode i nezavisne države kao Srbi. U dugotrajnoj borbi za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje zapostavljena su brojna ključna pitanja: na kojim vrednostima koncipirati državne temelje i kako oblikovati ključne društvene i državne institucije. Neprekidni konflikt šta je prioritet - nacionalno ili građansko - uzrok su radikalnih diskontinuiteta u izboru oblika države, osnovnih vrednosti i ključne geostrateške orijentacije.

Samo u kratkim periodima smo uspevali harmonizovati dva ključna principa: nacionalno i građansko. U periodu od 1903. do 1914. dominacija građanske demokratske države zasnovane na načelima liberalizma pokazala je evidentan kreativni potencijal nacije, pokrenuo imigraciju inteligencije i mladih ljudi prema Srbiji. Nažalost, stvaranje Jugoslavije od samog početka je praćeno međunacionalnim konfliktima, koji nisu rešeni ni uvođenjem diktature, novom teritorijalnom organizacijom, ni pokušajem stvaranja jugoslovenske nacije. „Tamnica naroda“ omeđena grobovima pretežno Srba i „Jugoslovena“ doživela je krah i rasparčavanje 1941.

Borba za slobodu i ponovno uspostavljanje Jugoslavije obeležena je krvavim građanskim ratom, u kojoj je pobedu odnela ideja diskontinuiteta i komunistička redistributivna doktrina. Pobeda komunizma znači rastakanje i onako krhkih građanskih i demokratskih institucija i vrednosti. Radikalno se ruši sistem privatne svojine, tržišta i ugovora, a demokratija i srpstvo se smatraju reliktima prošlosti. Gradi se komunistička država federalnog tipa, srpski narod se rasparčava u nove republike i pokrajine, a srpski komunisti kao osnovnu političku vrlinu nameću obračun sa građanskim nasleđem i „nacionalističkom“ prošlošću.

U svim fazama i reformama komunističke Jugoslavije neprekidno se, posle razlaza sa SSSR-om, eksperimentiše sa egzotičnim samoupravnim institucijama i transformacijama federacije. Neprekidna defanziva Srba u SFRJ, preteća optužba da je svako pitanje i kritika „velikosrpstvo“, rezultiralo je praktično redukovanjem suvereniteta Srbije i pogoršavanjem položaja Srba u ostalim republikama i pokrajinama. Krah devedesetih, razaranja, egzodusi prema matici, stigma ratnih zločinaca, sve to je cena zanemarivanja geostrateških prekomponovanja koje su usledile sa globalnim krahom komunizma. Svi sateliti SSSR-a i bivše jugorepublike su izvele strateški zaokret prema nacionalnim državama, građanskom društvu i bezrezervnom okretanju političkom Zapadu, a Srbija je iskrvarila u odbrani Jugoslavije i „reformisanju“ socijalizma. Srbiji su ostali u nasleđe dugovi, vrednosna razvalina komunizma, unutrašnja organizacija iz Titovog perioda uz tinjajuće nacionalne i socijalne konflikte. Rešavanje ključnih unutrašnjih pitanja uvek je odlagano uz obrazloženje da se prvo moraju rešiti pitanje Kosova, položaj Srba van Srbije....

Krajnje je vreme da se iznova urede temelji Srbije na platformi koju jedino može da fundira ustavotvorna skupština. Pravljenje novih temelja društva: sistem vrednosti, izbor modela građanske države (liberalni ili socijalni model), nova teritorijalna organizacija, stavljanje građanina a ne teritorije u centar, nova razvojna i populaciona politika, te kompleksno promišljanje geostrateške orijentacije - samo su neka od otvorenih pitanja.

Prosvećena, pravna i funkcionalna država je izraz zrelosti društva i motor koji ga vuče napred. Koncipiranje institucija je pravljenje lanca kojim se vezujemo u kompoziciju svetskog progresa. Lanac je jak koliko i njegova najslabija karika. Pojedinac-vođa, ma ko i kakav bio ne može bez institucija obezbediti stabilnost i progres. Bez radikalnog restrukturiranja samih temelja neprekidno će se ponavljati personalni, a ne institucionalni oblik vlasti. Time će društvo posle kratkotrajnih euforija upadati u dugotrajne agonije, umesto stabilnosti i kontinuiteta imaćemo trajni diskontinuitet i uvek će biti za sve kriva „prethodna vladajuća garnitura“.

Bez osmišljenog projekta i čvrsto fundiranih temelja državna kuća će biti neugledna, neudobna i sklona rušenju - i uz česta i skupa renoviranja.

Miodrag Zec
Tekst za nedeljnik NIN

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: