Smeh, sprdnja i depresija

Šakali iz njegovih redova su počeli, baš, da mu rade o glavi. Prvo Šreder, na godišnjicu Milosrdnog anđela, diže Vučića u nebesa na završnoj predizbornoj konvenciji u beogradskoj Areni, a onda Merkelova, baš na 6. april, na godišnjicu bombardovanja Beograda čestita izbor za predsednika Srbije. Bajdvej, mi, Jovanovići smo se Hitleru za šestoaprilsko bombardovanje Beograda odmah osvetili, koliko smo mogli. Moj otac Žarko je, od šestog do desetog aprila, dva puta bombardovao vojne aerodrome kod Sofije i Ćustendila, a i kasnije, kao pilot britanskog RAF-a dve godine je bombardovao Rur i Sar, da bi bio srušen iznad Berlina. A osvetio im se i u zarobljeništvu. Napravio je jednoj Švabici nekog Johana, i taj Srbin je, doskora, svirao violinu u Berlinskoj filharmoniji...

Bombardovati Beograd za Uskrs 1941. godine, divljački je nasrtaj na jedan od najvećih srpskih praznika. A kad neko, posle sedamdeset i šest godina, čestita, bilo šta, nemačkom poslušniku Aleksandru Vučiću, to vam je perfidno podsećanje i poigravanje arhetipovima jednog naroda, a to se, po pravilu, završi tragedijama. A za tragediju je potrebno malo. Treba, recimo, za Uskrs, pustiti Haradinaja iz francuskog pritvora, jer, bože moj, njegov brat će pokrenuti genocid nad Srbima na Kosovu.

K. G. Jung, moj guru iz Švice se na ovo samo nadovezuje:

„U studiji o germanskom bogu Vodanu potanko sam objasnio kako je Hitler, pozivajući se na stare germanske bogove, probudio i digao na noge Nemce i poveo ih u rat protiv svih! Upotreba arhetipova je najmoćnija magija u vladanju narodima. I, možda, baš za Uskrs, puste Haradinaja iz francuskog pritvora“.

Slušam Junga, a pućka mi popara. U nju sam, pak, počeo da stavljam ljutu alevu papriku, naravno, leskovačku. A kada mi se popara zacrveni, odjednom, nije mi više bledunjava sirotinjska hrana, već dobije, brate, neki opori šmek. Jer, ne smeš da budeš mek, u ova ljuta vremena. Moraš, vazda, da budeš ljut ili da, bar, taj utisak odaješ. To pali, brale, kod Srba! Pogledaš ga ljutito, popreko, i, pola ti je gotovo!

E, sad, treba da znaš i da se nasmeješ, onako, od srca. Ali da se kliberiš kao ovaj naš premijer plus predsednik. Ne smeš ni kiselo da se smeškaš kao Saša Janković i to, tek, kad izgubiš trku za drugi krug. Šta će ti, prijatelju, takav partijski drug!? A i Vuk, mislim, Jeremić, usiljeno se smejao i zato je onako prošao. Ne vredi ti da se cerekaš kao Šešelj, jer možeš da padneš u tešku depresiju od koje pati, čujem, pola miliona Srba. Statistika, pak, ne kaže da li su svi ti depresivci bili radikali.

Elem, opozicija je ušla u izbore nespremna. Niste, bre, zaključali žene kod kuće da ne glasaju za Preletačevića. Htela je i moja Bilja, ali nije uspela. Dalje, kladim se da niko nije proučio priručnik Srđe Popovića. Prva lekcija iz te brošure je, upravo, veština smejanja, za njom sledi lekcija sprdanja sa diktatorskim vlastima. I što, bre, niste grupno otišli u Jugoslovensku kinoteku da gledate kako se drug Tito smejao! Od njegovog osmeha dođe ti, bre, da poletiš u nebesa!

I ako, gospodo, niste hteli da učite od Tita, zašto niste učili od Čaplina kako se diktator ismejava!? A pominjani Hitler je rat izgubio samo zato što se nikad, od srca, nije nasmejao! Nego, imamo sreću što ni Vučić nije učio veštinu smejanja i sprdanja od Tita i Čaplina. Tada bi pobedio sa 110 odsto i svima bi nam zapušio usta!

Ovde moja Crna, duboko zamišljena, prozbori iz trbuha:

„Sada tek shvatam zašto je Isus na raspeću završio! Pa, taj se ni na jednoj fresci, ni na jednoj ikoni nije nasmejao“!

Dragan Jovanović
Tekst za nedeljnik NIN

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: