Smetnje na vezama


VUČIĆ JE SAM SKRENUO PAŽNJU NA SEBE, NAJPRE PREKOMERNO SE HVASTAJUĆI RUSKIM ORUŽJEM, A ZATIM KANDIDATUROM ZA PREDSEDNIKA, KOJA JE MNOGE NA ZAPADU IZNENADILA. KAD SU OBRATILI PAŽNJU, VIDELI SU ONO ŠTO I SVI OSTALI: DA SRBIJA KLIZI U AUTOKRATIJU

Ako postoji nešto što je zajedničko bivšem ekstremnom nacionalisti i generalnom sekretaru Srpske radikalne stranke i današnjem proevropskom premijeru i izabranom predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, onda je to odnos prema medijima. On javnu kritiku nikad nije trpeo, pa čak i kad herojski pokušava da se uzdrži od brecanja na novinare koji su ga nečim izazvali, redovno gubi bitku sa samim sobom.

Stoga je Vučić verovatno bio neprijatno iznenađen kada je u ponedeljak, na dan posete američkog senatora Džona Mekejna Beogradu, pročitao krajnje negativan tekst o sebi u "Njujork tajmsu". U redakcijskom komentaru pod naslovom "Izbori krune demokratiju u Srbiji" Vučić je opisan kao autokrata koji sistematski guši slobodu medija i "moćnik" koji, uprkos zaklinjanju u evropski put Srbije, teži da preuzme monopol nad svim institucijama sistema, uključujući sudove i Skupštinu. "Prepuštanje takve kontrole Vučiću bilo bi izdaja osnovnih vrednosti EU i mnogih Srba koji gledaju na EU kao na svetionik demokratskih prava i sloboda u vreme dok istočnoevropski i centralnoevropski lideri okreću leđa demokratiji", piše "Njujork tajms".

Budući predsednik Srbije nije ništa bolje prošao ni u drugom najuticajnijem američkom dnevniku, "Vašington postu". U tekstu koji su zajednički napisali politikolozi Boban Stojanović iz Beograda i Fernando Kasal sa Univerziteta u Notingemu, Vučić se takođe proziva zbog autokratskih tendencija, gušenja medija i slabljenja institucija, ali se dovodi u pitanje i legitimitet njegove vlasti kao predsednika, budući da je, kako autori kažu, jasno da se on neće držati ograničenja koja Ustav propisuje za tu funkciju. Na kraju, sledi upozorenje da Srbiji prete "kolaps institucionalnog sistema" i transformacija u "ne liberalnu demokratiju" mađarskog tipa.

Treći, najnoviji tekst na istoj talasnoj dužini objavljen je u utorak ove nedelje u zvaničnom glasilu Atlantskog saveta, političkog krila NATO-a. U tekstu koji je napisao Dmitar Belčev, uticajni analitičar sa Londonskog ekonomskog fakulteta, analizira se položaj Srbije u odnosu na Rusiju i Zapad. Belčev smatra da oni koji Vučića smatraju "Putinovim čovekom" zbog odbijanja da uvede sankcije Rusiji, greše, jer je spoljna politika Beograda čvrsto prozapadno usmerena. On podseća da Vučić nije stupio u strateško partnerstvo sa Rusijom zbog Kosova, već su to učinili njegovi prethodnici, Vojislav Koštunica i Boris Tadić, dok je Vučić napravio konkretne korake ka približavanju Srbije EU. Sem toga, ukazuje autor, proruski kandidati su na proteklim izborima doživeli ubedljiv poraz, što jasno ukazuje da njihova poruka ne prolazi kod birača.

Problem Srbije, smatra Belčev, nije u spoljnoj, nego u unutrašnjoj politici. I tu ponovo dolaze na red zamerke iznesene u prethodna dva teksta: podjarmljivanje svih institucija volji jednog čoveka i gušenje slobode medija. "U nekim aspektima, situacija u Srbiji je gora nego u Mađarskoj, jer Viktor Orban koncentraciju vlasti vrši kroz formalnu zakonodavnu proceduru", kaže se u tekstu, dok se Vučić radije služi neformalnim i partijskim kanalima, a kad postane predsednik, biće u iskušenju da to čini još češće. "Sve to nije dobro ni za Sjedinjene Države ni za EU", zaključuje Belčev, koji dobar deo krivice svaljuje na EU, koja je zarad stabilnosti spremna da žrtvuje osnovne demokratske principe na kojima je zasnovana. "Na taj način, navode vodu na Putinovu vodenicu", kaže on. 

PITANJA I ODGOVORI: Šta ova tri teksta imaju zajedničko, osim što su u kratkom vremenskom razmaku objavljena u tri uticajna američka medija? Za početak, to što u njima nema skoro ničega što odavno i višekratno nisu konstatovali domaći analitičari u ovo malo nezavisnih medija koji još postoje u Srbiji. To je u redu, jer su pomenuti tekstovi namenjeni stranim čitaocima, ali to nas dovodi do drugog pitanja: zašto takvih članaka nije bilo ranije i zašto baš sada, oko Mekejnove posete Beogradu?

Ovo poslednje pitanje nesumnjivo je postavio i Vučić, a njemu bliski analitičari, poput Dragomira Anđelkovića, imali su spreman odgovor: zato što su to naručili Vučićevi neprijatelji i mrzitelji Srbije. Anđelković je u intervjuu za Televiziju N1 hladno izneo tezu da uredničke komentare u "Njujork tajmsu" može da naruči svako ko ima dovoljno para, a Vučić je dan kasnije u "Ćirilici" naveo da ima saznanja da je taj tekst platio jedan od gubitnika na predsedničkim izborima, ne navodeći koji.

Ta teorija je toliko nesuvisla da je ne vredi ni osporavati. Problem je u tome što oni koji ne veruju da mediji treba da budu slobodni, ne veruju ni da slobodni mediji uopšte postoje. U njihovim očima, novinari i mediji uvek služe nekom centru moći – političaru, tajkunu ili tajnoj službi – a ne čitaocima ili gledaocima. Kao što lopov veruje da poštenih ljudi nigde na svetu nema, tako i oni veruju da sve novine rade na istim principima kao "Informer" i "Politika", a sve televizije kao "Pink" i "Hepi".

Istina je u tome da je Zapadni Balkan uopšte, pa i Srbija, dugo bio van fokusa vodećih svetskih medija. Za to postoji više razloga, ali glavni je da u odnosu na druga dešavanja u svetu, region prosto nije bio interesantan za njihovu publiku. Sada ponovo postaje zanimljiv u kontekstu odmeravanja snaga između Istoka i Zapada. Vučić je sam skrenuo pažnju na sebe, najpre prekomerno se hvastajući ruskim oružjem, a zatim kandidaturom za predsednika, koja je mnoge na Zapadu iznenadila. Kad su obratili pažnju, videli su ono što i svi ostali: da Srbija klizi u autokratiju.

A kad je reč o Mekejnu, on je u Beogradu bio u okviru balkanske turneje koja je obuhvatila i Sloveniju, Hrvatsku, Albaniju, Crnu Goru i Kosovo, sa ciljem da se informiše koliko je region stabilan i da li se treba plašiti jačanja uticaja Rusije. Iako je bio u prilici da se osvedoči o protestima, izabrao je da ponedeljak popodne provede u Batajnici, gde je prisustvovao združenim vežbama Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a Srbije i specijalaca američke vojske ("Delta Fors"). O stanju demokratije u Srbiji nije rekao ni reč, a nije ni morao – i bez njega i "Tajmsa", sve nam je odavno jasno.

Dejan Anastasijević
Tekst za nedeljnik Vreme

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: