Šta je skrivio Zaev Beogradu?

Šta li je toliko skrivio mandatar za sastav nove makedonske vlade Zoran Zaev da se iz zvaničnog Beograda na njega već nedeljama obrušava najteža verbalna artiljerija? I kako će izgledati odnosi između dve susedne i, ako nije arhaično reći, bratske države, ako je nova politička konstelacija u Skoplju izazvala ovoliku provalu besa u Beogradu a da Zaev nije još ni preuzeo vlast?

I u nakraćoj predistoriji slučaja mora se naći mesta za činjenicu da je režim Aleksandra Vučića davao punu podršku odlazećoj vlasti Nikole Gruevskog i VMRO, uprkos svim njenim nepodopštinama, ali i činjenici da je izgubila skupštinsku većinu. Zaev i socijaldemokrati su prikazivani kao „prodane duše“ i saveznici zlih (veliko)Albanaca, to jest, bili su pod optužbom da su, za dolazak na vlast, spremni da razore prvo sopstvenu državu, a onda i „pola Balkana“, uključujući i Srbiju, preko polufamozne-polufantomske „Tiranske deklaracije“. To je nazvano „makedonski scenario“, i vrćeno je u nedogled u ovdašnjoj javnosti kao propagandna priča sa gigantskim logičkim rupama i elementima suštinske iracionalnosti.

Na sve to, Zaev je u jednom intervjuu rekao da mu se ne dopada kako su susedne zemlje reagovale na krizu u Makedoniji, i to je otprilike to. Ako ćemo pravo, mogao je da reaguje i mnogo žustrije, a da se ne ogreši o činjenice. Ah da, negde je još i vlast u Srbiji nazvao „Vučićevo nacionalističko rukovodstvo“, na šta je u Beogradu nastala epidemija padanja u fras od iznenađenosti i uvređenosti. Hm, u čemu je tačno problem?

Kao prvo, i Vučić i njegovo stranačko i koaliciono okruženje imaju toliko „putera na glavi“ da bi im još u sledećih pet života bilo pametnije da skrušeno ćute kada ih neko nazove nacionalistima; kao drugo, način na koji se zvanični Beograd postavio prema zbivanjima u Makedoniji, ali i nekim drugim političkim tokovima u regionu, upravo priziva takvu ocenu.

Teško je pronaći racionalan – kamoli principijelan – razlog za ovoliki, i ovako „dramatičan“, angažman zvanične Srbije u Makedoniji, koji je rezultirao stvaranjem toksične atmosfere u odnosima s budućom administracijom južnih suseda; administracijom koja, usput rečeno, ima jasnu podršku iz Brisela i Vašingtona, a Brisel je ona politička adresa kojoj zvanično teži ne samo Makedonija, nego i Srbija.

S tim da je dosadašnja makedonska vlast, kako je sve dublje tonula u korupcionašku i nedemokratsku političku praksu, zvanično „evroljublje“ sve više zamenjivala faktičkim savezništvom s Kremljom. Isto se može reći i za vlast u Srbiji. Nova makedonska vlast najavljuje raskid s tom praksom, što se, izgleda, nekome u Beogradu baš jako ne dopada. Biće da se ne dopada onima istima koji članstvo Crne Gore u NATO-u doživljavaju kao izdaju i katastrofu, ali su iz raznih razloga na toj temi primorani da drže niak profil, pa se na Makedoniji valjda „naplaćuju“, šta li?

Istovremeno s ovim, nedeljama već traje i verbalni rat s Prištinom, a ulogu glavnog đavola dobio je Ramuš Haradinaj, nesuđeni stanovnik niškog ili nekog drugog KP doma u Srbiji. Haradinaj, takav kakav je, u toj ulozi, naravno, uživa, a i dobro će mu doći pred izbore na Kosovu. Ako čitate (polu)zvaničnu srpsku štampu, ali i izjave iz neposrednog Vučićevog okruženja, čovek bi pomislio da kosovske ekspanzionističke snage samo što nisu nasrnule na Niš, a o onome južno od Niša da se i ne govori.

Razmena balkanskog muškaračkog junačenja, čikanja, izazivanja, nadgornjavanja i ostalog ritualnog verbalnog smeća koje jako podseća na zađevice fudbalskih navijača (oblast u kojoj se Vučić dobro snalazi i najbolje se oseća) okupirala je skoro ceo politički prostor toliko da se već i o „ratnim scenarijima“ govori kao o nekoj ozbiljnoj mogućnosti i utemeljenoj opasnosti, s tim da se za to, dakako, krivi ona druga strana.

Ne bi bilo pametno zaboraviti još jedan aspekt „slučaja Haradinaj“: zbog odluke francuskog suda da ga ne izruči Srbiji, zvanični je Beograd „brutalno kaznio“ Francusku oročenim političko-diplomatskim ignorisanjem (koje se, doduše, u međuvremenu izgleda raspalo), i tako iracionalno otvorio još jedan zaludni front, ali sve što je time postigao jeste da je obznanio urbi et orbi da ne razume ama baš ni prvu lekciju o razdvojenosti izvršne i sudske vlasti u demokratiji.

Zapravo, ne bi se reklo da je ne razume – ipak Srbijom upravlja „najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta“ – nego da je ne shvata ozbiljno. A ipak i dalje očekuje da nju neko ozbiljno shvati, i još da je uvaži kao solidnog i ravnopravnog partnera u implementaciji „evropskih vrednosti“...

U ovaj spisak nije stalo držanje stalno otvorenog političkog fronta prema Sarajevu, a naročito prema Zagrebu, i još poneki biser iz beogradskih političkih salona, ali kako god, kad se podvuče crta, imamo sliku temeljitog, sistemskog i dakako strateškog i namernog (jer zaboga, bilo bi još alarmantnije ako su ti ljudi toliki ignoranti da naprosto nisu svesni šta rade) kvarenja odnosa Srbije sa svim eksjugoslovenskim susedima, a da se pri tome ne vidi koje i kakvo dobro bi Srbiji, ali i Balkanu, to moglo da donese. I onda je za sve kriv neki Zaev kad tu ekipu militantnih štetočina nazove „nacionalističko rukovodstvo“?

Ako ima nekog dobra od svega ovoga, to je možda samo definitivn rastanak s omiljenom iluzijom izvesne vrste strateških saputnika Vučićeve administracije – kako onih iz same Srbije, tako i iz okruženja – kako je unutrašnja politika Srbije, eto, možda sporna, ali je zato spoljna baš dobra, racionalna, izbalansirana. U stvarnosti nikada ne biva da zemlja koju neko devastira iznutra istovremeno deluje kao konstruktivan faktor u svom okruženju. Ti su tokovi isuviše povezani da ne bi išli paralelno.

Teofil Pančić
Kolumna za portal Radija Slobodna Evropa

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: