U službi braće Vučić

Rasprava ko će biti novi premijer Srbije nije politička već zabavno-humoristička

Ivica Dačić, Ana Brnabić, Miloš Vučević i Nikola Selaković – ako je verovati navodno dobro obaveštenim izvorima domaćih medija, među ova četiri imena nalazi se i ono budućeg premijera ili premijerke Srbije. Zbog građana, države i budućnosti, najvažnije pitanje ipak nije ko će biti premijer, nego da li će ta osoba na čelu vlade, sa nominalno većim ovlašćenjima od novoizabranog predsednika države Aleksandra Vučića, imati snage da istu vodi u koliko-toliko normalnim okolnostima i oslobođena Vučićeve senke. U ovom trenutku, s obzirom na tendencije u Vučićevom mehanizmu vladanja koji je svake godine sve gori i manje demokratski, osnovni zadaci novog premijera morali bi da budu borba za život institucija države i težnja da se građani i evropska perspektiva Srbije zaštite od samog Aleksandra Vučića. Možda još važnije – od njemu odgovornih koji ga bespogovorno prate u svakoj ideji, svesni da prvo skretanje sa tog puta znači da će im brzo biti pronađena zamena, a kada se neko na javnoj funkciji vodi isključivo takvim motivom svakako se od njega ne može očekivati da bude pozitivan korektiv, niti da radi u interesu građana.

Da li bi bilo ko od gore pomenutih četvoro mogao da zaštiti državu Srbiju, građane i evropsku perspektivu Srbije od toga da sve postane samo paravan za enormno i običnom građaninu nezamislivo bahaćenje i bogaćenje braće Vučić – dok traju zalihe? Teoretski, to je moguće, pod uslovom da premijer ne bude direktno odgovoran planovima braće. U realnosti, verovatno mrka kapa. Ivica Dačić se kao deo vlasti već pokazao kao potpuno inferiorna figura u odnosu na Vučića, a u međuvremenu situacija je po njega postala još gora zbog rastućeg nezadovoljstva u SPS-u, što Dačića čini još podložnijim tome da prihvata i radi sve što Vučić odluči, jer bi to uskoro još jedino moglo da ga drži relevantnim – ako možda i već sada nije tako? S druge strane, Dačić u jednom potpuno odgovara Vučiću – stari vuk srpske politike s puno kofera političkih brljotina koje nosi sa sobom, što ga čini podobnim kandidatom za sve vrste dogovora. Takođe, on je deo te političke generacije koja je (pre)živela u Srbiji sklapajući razne opskurne dilove i kumstva i odgovara mu da isti ostanu na snazi. Uostalom, kao i sam Vučić.

Ana Brnabić je, s druge strane, relativno novo ime za domaću javnost i to što je navodno SPC bacila anatemu na nju kao potencijalnu premijerku samo zato što živi svoj privatan život onako kako želi, čini je više simpatičnom u odnosu na druge kandidate i u kombinaciji ova četiri imena nije teško njoj poželeti najviše sreće. Važnije od toga, ona nije deo političke kaste koja opstaje od devedesetih godina. Međutim, postoji ipak jedan veoma značajan problem. Ana Brnabić se poslednjih nedelja u svim svojim nastupima vrlo trudila da nam svima pokaže kako je potpuno lojalna Vučiću, bez i najmanjeg pokušaja kritičkog osvrta na rad vlade čiji je deo (iako je i sama u martu izjavila da je državna uprava za koju je nadležna puna problema). Takav odnos prema Vučiću je nažalost degradira do istog reda u kojem su i drugi bezlični članovi Vučićeve administracije, koji su svoj javni poziv u potpunosti podredili radu za Vučića, a ne za državu i građane. Samim tim teško je očekivati od nje da zaštiti vladu i njen rad od sasvim sigurnih pokušaja predsednika Vučića da sve ostane kao što je i do sada bilo – pod njegovom apsolutnom kontrolom.

Najteže je odgovoriti na pitanje čime se gradonačelnik Novog Sada, ako je verovati izvorima medija, preporučio za ovu suženu listu favorita. Gradonačelnik u najnebezbednijem vremenu za Novi Sad od kako najstariji građani pamte, kojem je najveći uspeh dolazak kompanije Lir, u kojoj stariji od četrdeset godina ne mogu da izdrže tempo rada, pa daju otkaze, jer im se ne dozvoljava da sednu, a tokom pauza se guraju ko će prvi do toaleta ili po obrok pre nego što za deset minuta pištaljka označi kraj i povratak besomučnom stajanju na nogama od 8 pa i do 12 sati, ako treba. Ako padnu u nesvest, tu je taksi udruženje koje ih prevozi do kuće. Vučević je, osim toga, dva puta postao gradonačelnik kroz onu “dilovsku” politiku s početka teksta. Verovatno ga je sposobnost preživljavanja u ovom poslednjem i preporučila za premijera. Uostalom, pošto se u Novom Sadu ne radi ništa, to je verovatno najbolji signal Vučiću da će ovo biti premijer koji će, jednostavno, da “bude” i “postoji” – najbolja preporuka, ako Vučića pitate. Hm, sada je Vučevićevo ime na listi već mnogo jasnije i razumljivije.

Konačno, ako je slobodna procena dozvoljena, kvota 1.12 u ovom trenutku ide uz ime Nikole Selakovića. Bivši ministar pravde koji je taman dovoljno dugo odmarao od redovnog medijskog pojavljivanja kao istaknuti član Vučićeve družine. On možda ima i najviše aduta koji odgovaraju principu kadriranja Vučićevskog tipa – taze, u srpskoj narodnoj nošnji, oženjena i naprednija 2.0 verzija Nebojše Stefanovića sa dovoljno svega što je u Vučićevoj državi potrebno. Dovoljno ikebanast karakter da ne bude prepreka Vučićevom lažnom ogrtanju u promotera evropskih vrednosti u Srbiji, ali sa pravom dozom nacionalističkog naboja u sebi – slavu u javnosti stekao bacivši flašicu hrvatske vode u đubre uz lekciju “kupujmo domaće”. Wow. Aplauz.

Teško da će bilo ko od pomenutih čevoro biti veći premijer nego što će to biti predsednik. I zbog toga je i pitanje ko će biti premijer mnogo više predmet zabave i humora nego bilo kakve ozbiljne političke analize.

Igor Besermenji
Kolumna za portal Autonomija

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: