Bahčislavijski šadrvan

Istorija umetnosti nas poučava da kulture na zalasku i društva u izumiranju pribegavaju takozvanom gigantizmu - izgradnji predimenzioniranih građevina čiji je osnovni cilj da basnoslovnim gomilama građevinskog materijala zasene prostotu i zabašure očiglednost propadanja.

Fontana na Slaviji - koju sam juče prvi put svečano mimohodio - očigledan je primer takvog neimarstva. Srećna je, međutim, okolnost što su majke šadrvanske invencije imale skroman budžet od jedva nekih milion i osamsto hiljada evra, jer se može samo nagađati kakvu bi nakazu sagradili da su na raspolaganju imali deset puta veću sumu, iako su i ovako, uz veliku samozatajnost i stravična odricanja, uspeli da naprave veličanstven spomenik besmislu i rugobi.

Negde oko podneva - kada sam u mojoj krntiji prvi put prošao pored fontane - muzika nije svirala, a nije bilo ni spektra vodenih boja koje sam video na fotografijama, ali kada sam se - čisto da se uverim da ne sanjam - još jednom provezao oko šadrvana, uočio sam da uprkos obilju materijala - ima se, može se - nešto nedostaje i da bi opšti utisak bio potpuniji da iz fontaninih cevi umesto vode šiklja krompir čorba! Trebalo je, držim, spojiti lepo i korisno; bila bi to sjajna prilika za sirotinju raju da nešto mukte prezalogaji i da - očarana velikodušnošću i brigom vlasti za "naš narod" - na predstojećim izborima svoje glasove pokloni politici brže, jače, bolje. Toliko na tu temu. Prelazimo na biblijske.

Možda će vam zazvučati čudno, ali ima frapantnih sličnosti između Mojsija i Ljilje Smajlovićke. Kao što je Mojsije uz silne muke izveo Jevreje iz egipatskog ropstva, četrdeset ih godina vodao po pustinji i sa promenljivim uspehom ih odvikavao od idolopoklonstva, da bi na kraju - iz razloga poznatih samo Gospodu Bogu - ostao uskraćen za pristup u Obećanu zemlju, tako se i Smajlovićka (uz sasluživanje Ratka Dmitrovića kao Arona) godinama satirala u pokušajima da Srblje izvede iz latiničnog ropstva, da ih odvikne od đavoljih pismena i da ih uvede u Obećanu zemlju monoteističke ćiriličnosti, u kojoj bi novinčine štampane svetim srpskim pismom bile oslobođene PDV-a i ostalih mnogobožačkih nameta.

Šta da se radi! Takva je sudbina velikana. Ono što je Smajlovićka uzalud propovedala, uskoro će, kako čujem, postati zakon - da ne kažem baš Tora - saglasno kome će latinične firme, novine i knjige plaćati poresku globu na upotrebu nesrpskog pisma, dočim će patriotske publikacije imati raznorazne beneficije i olakšice. Ako je u predlagačima, što reko Aca Sekulić, ostalo bar jedno zrno časti, držim da bi Smajlovićki trebalo da se oduže, ako ne baš još jednim vraćanjem na položaj glodurke, a ono bar retroaktivnim povraćajem nepravedno naplaćenog PDV-a.

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: