Čuvari realnosti

Ako niste izvukli naravoučenije iz jučerašnje kolumne - a osnovano sumnjam da niste - i ako ste se možda zapitali kakve veze imaju slike javnog davljenja iz 2017. i odbijanje štamparskih radnika da štampaju nepoćudne publikacije iz 1947, danas ću pokušati da vam to objasnim.

Tu se u oba slučaja (udaljena u hronologiji, ali bliska u mitološkom vremenu) radi o odbrani zvanične realnosti od nedobronamernih osoba, stvari i pojava koje po mišljenju ovog ili onog "vrha" jedva da zaslužuju da se pojavljuju u realnosti i koje posledično - stisnu li muda da protiv zvanične realnosti još nešto i zucnu - promptno bivaju izbačeni iz realnosti.

Nije, međutim, da nema ama baš nikakvih pomaka i nikakvih razlika između odbrana zvanične stvarnosti iz 1947. i 2017, i te kako ih ima. Evo glavne i najvažnije: Lidija Valtner, "protestant" Marko Radosavljević i Tanjugov foto-reporter - za koga Tanjugova direktorka u gnevnom pismu Danasovoj redakciji tvrdi da u stvari i nije Tanjugov foto-reporter, da verovatno i ne postoji, a da ako i postoji, postoji isključivo na svoju ruku - 1947. bi po kratkom postupku bili streljani, 2017. su ipak samo preventivno (i grubo) izbrisani iz slike realnosti, što ne znači da Lidija, Marko i nepostojeći netanjugov foto-reporter - ako se u međuvremenu ne penzionišu i ako 2037. ponovo zlonamerno ugroze sliku stvarnosti - neće biti streljani. Ovde se istorija, kao što znamo, ponavlja, a od kakvog smo materijala (većinski) napravljeni, još bi se ovog doba mogli sećati i kao "zlatnog".

Čitam ovih dana vrlo poučnu knjigu, pisanu u ratnim i poratnim godinama, "Dnevnik jednoga nikoga" Branka Lazarevića - pukim čudom sačuvanu od zaborava i objavljenu u Zavodu za udžbenike tek 2007. godine (pre tog vremena bi štamparski radnici verovatno odbili da je štampaju) - u kojoj se mogu pročitati mučni opisi uguravanja istaknutih onovremenih srpskih intelektualaca (da im ne pominjem imena, pročitajte knjigu ako vas interesuju) u sliku novonastale realnosti. Čoveku se povremeno smeje, a povremeno povraća, dok čita kako do juče duhovno vertikalni bardovi, teoretičari i apologeti vidovdanske etike, kosovskog zaveta, klepci oda viteškom kralju ujedinitelju, prekonoć menjaju ploču i - zarad korice hleba - počinju (nespretno i mucavo) da govore o dijalektičkom materijalizmu, klasnoj borbi i ostalim komunističkim tricama i kučinama.

Tako bi, podozrevam, bilo i danas, a što tako nije imamo zahvaliti, ne poboljšanju materijala od koga smo napravljeni, nego nepostojanju "tačkica". Možda se pitate šta su to bile "tačkice". Nikada ih lično nisam video - ukinute su pre nego što sam počeo da pamtim - ali sam čuo da su "tačkice" bile nekakvi kuponi za hranu, ogrev, odeću i obuću koje su dobijali isključivo oni koji nisu imali primedbi na ondašnju realnost. Šta je - možda se pitate - bilo sa onima koji tačkice nisu dobijali? Ne znam. Mi živimo u realnosti potomaka onih koji su ih dobijali.

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: